Delovi voća i povrća koje većina ljudi baca mogli bi spasiti zdravlje – i planetu

Većina nas prilikom obroka obično baca ljusku, koru, stabljike i semenke voća i povrća. Međutim, novo istraživanje sa Kraljevog koledža u Londonu sugeriše da bi ovi ostaci mogli biti dragocen – i zapostavljen – izvor dijetetskih vlakana, sa potencijalnim koristima za javno zdravlje i životnu sredinu.

Studija je analizirala 12 uobičajenih vrsta svežeg voća i povrća u Velikoj Britaniji. Otkriveno je da delovi koji se obično bacaju - kao što su ljuske, kore i stabljike - u 10 od 12 slučajeva sadrže znatno viši nivo dijetetskih vlakana nego delovi koje obično jedemo.

Preporučujemo

Zdravlje i otpad, dvostruka kriza

Globalno gledano, unos dijetetskih vlakana ne zadovoljava preporučene vrednosti u većini razvijenih država, dok je bačena hrana dostigla kritične razmere. Ujedinjene nacije su postavile ambiciozne ciljeve održivog razvoja radi rešavanja oba problema.

U Velikoj Britaniji, samo 4% odraslih ispunjava preporučeni minimalni dnevni unos od 30 grama dijetetskih vlakana, a u proseku se konzumira samo 16,4 grama dnevno. Istovremeno, godišnje se baci oko 10 miliona tona hrane, pri čemu sveže voće i povrće čine 36%.

Dijetetska vlakna su naročito važna. Imaju bitnu ulogu u digestivnom zdravlju, pomažu da se smanji rizik od dijabetesa tipa 2 i srčanih oboljenja, i podstiču osećaj sitosti. Mogu smanjiti rizik od kardiovaskularnih bolesti, nekih kancera i prerane smrtnosti.

Do pet puta više vlakana u otpacima

Ključni nalazi su pokazali da kod 10 od 12 analiziranih vrsta voća i povrća komponente koje se bacaju sadrže više vlakana nego delovi koji se obično konzumiraju.

Na primer, spoljni deo lubenice sadržao je 2,10 grama vlakana na 100 grama – što je otprilike ekvivalentno količini vlakana u kriški hleba od celog zrna. Opna i semenke muskatne tikve sadržale su 9,25 grama na 100 grama – skoro isto onoliko vlakana kao činija pahuljica od mekinja. Poređenja radi, samo 100 grama opne i semenki muskatne tikve (otprilike veličina male jabuke) može da obezbedi skoro trećinu preporučenog dnevnog unosa vlakana.

Kora i jezgro ananasa sadržali su 453,7% (pet puta) više vlakana od mesnatog dela. Konzumiranje samo kore i središta ananasa moglo bi da obezbedi onoliko vlakana kao konzumiranje pet porcija samo mesnatog dela.

Međutim, stabljike brokolija sadržale su 28,4% manje vlakana od cvetnih glava koje obično jedemo — tako da u ovom slučaju većina ljudi jede deo koji je bogatiji vlaknima.

„Razlika u količini vlakana između delova hrane koje konzumiramo i onih koje većina baca je zapanjujuća“, kažu istraživači.

„Ljudi bacaju značajan deo voća i povrća koje kupuju, a to su delovi biljke koji bi mogli pomoći u rešavanju deficita dijetetskih vlakana“.

Ovo nije samo nutritivni, već i finansijski gubitak; zapravo se baca znatan deo onoga što se kupi. I ne radi se o podsticanju ljudi da jedu 100 grama opne i semenki tikve kako bi povećali unos vlakana.

U stvari, boljim iskorišćavanjem često zanemarenih delova voća i povrća kao dela obroka, imamo priliku da povećamo unos dijetetskih vlakana na jednostavan i održiv način. Novo istraživanje takođe sugeriše da konzumiranje raznovrsnijih izvora vlakana može pomoći da se maksimiziraju zdravstvene koristi povezane sa dijetetskim vlaknima.

Istraživači su ispitivali kako bi ljudi mogli početi da uključuju ove delove namirnica u svoju ishranu i kakvi su njihovi stavovi prema tome. Testirana je grupa od 40 zaposlenih i studenata na Koledžu.

Povratne informacije su otkrile važne prepreke: mentalna nelagodnost u pogledu konzumiranja ovih delova, zabrinutost u vezi sa svarljivošću, nedostatak nutricionih informacija na internetu, naročito na društvenim mrežama, gde se trendovi brzo menjaju, a kredibilitet nije jasan.

„Zanimljivo je da su ispitanici posmatrali nutritivne koristi – naročito količinu vlakana – kao snažniju motivaciju od ekološke održivosti kad su razmatrali usvajanje nove ishrane“, kažu istraživači.

Ugostitelji i proizvođači bi mogli imati uticaj

Iako se naglašava da upotreba čitave biljke ne zahteva drastične promene u ishrani, već samo jednostavne modifikacije u pripremi hrane, promene su potrebne u fazi proizvodnje hrane ili na mestima gde jedemo van kuće da bi se postigli realni rezultati u pogledu zdravlja na nivou populacije.

Iako ovo istraživanje daje dragocene uvide, treba istaći nekoliko ograničenja. Na primer, proučavano je samo 12 vrsta voća i povrća, a količina vlakana je merene u sirovom stanju (tako da bi metode kuvanja mogle da promene količinu vlakana i svarljivost).

Istraživači se nadaju da će buduće studije nastojati na boljem razumevanju kako se konzumacija cele biljke može praktično i bezbedno primeniti u različitim populacijama i situacijama.

„Ne radi se o savršenstvu i primoravanju ljudi da jedu neukusnu hranu – radi se o prepoznavanju nutritivne vrednosti u komponentama koje smo navikli da bacamo, što je upravo razlog zašto smo isprobali novi jelovnik. Čak i mali koraci ka korišćenju većeg dela biljke mogu imati kumulativne koristi za zdravlje i životnu sredinu“, kažu autori studije.

(Telegraf Nauka/EurekAlert)