Generacija koja je odrastala sa restrikcijama šećera – i šta njihovo zdravlje otkriva 70 godina kasnije

Od krvnog pritiska do starenja, istraživanje sugeriše da bi prvih 1.000 dana izloženosti šećeru moglo imati višedecenijski uticaj na zdravlje.

Rođeni su u Britaniji koja se još oporavlja od ratnih nevolja. Iako su sirene za vazdušnu opasnost utihnule, snabdevanje mnogim svakodnevnim namirnicama, uključujući šećer, ostalo je ograničeno. Odrasli su bili ograničeni na oko 3 supene kašike (40 g) dnevno; deca su bila ograničena na manje od jedne kašike. Za bebe i vrlo malu decu predviđalo se malo ili nimalo dodatnog šećera.

Preporučujemo

A onda su 1953. godine restrikcije ukinute. Posebna ograničenja na slatkiše i čokoladu ukinuta su u februaru, a potom za šećer u septembru. Do druge polovine 1954. godine, prosečno konzumiranje šećera se skoro udvostručilo.

Ukidanje posleratnih restikcija u snabdevanju šećerom je nehotice napravilo prirodni eksperiment, čije posledice naučnici tek počinju da spoznaju. Niz nedavnih studija sugeriše da je prvih 1.000 dana života pod uslovima restrikcije šećera možda ostavilo tragove na zdravlju ljudi više od sedam decenija kasnije.

Prva od nedavnih studija objavljena pre dve godine. Naučnici sa Univerziteta Južne Kalifornije koristili su podatke iz Biobanke Ujedinjenog Kraljevstva da bi uporedili zdravlje ljudi rođenih malo pre i posle okončanja restrikcija šećera u Ujedinjenom Kraljevstvu. Neki su bili izloženi ovom okruženju sa niskim sadržajem šećera samo tokom boravka u materici; drugi su ostali izloženi mesecima ili godinama, dok oni koji su začeti nakon kraja restrikcija uopšte nisu bili izloženi.

Istraživači su otkrili da je – što su ljudi više vremena proveli pod režimom restrikcija – manji bio njihov rizik od razvoja dijabetesa tipa 2 i visokog krvnog pritiska u srednjem i kasnijem životnom dobu: oni koji su bili izloženi tom režimu tokom prvih 1.000 dana života imali su 35% manji rizik od dijabetesa tipa 2 i 20% manji rizik od visokog krvnog pritiska u poređenju sa onima koji nikad nisu imali to iskustvo.

Ovi nalazi su podstakli naučnike sa Univerziteta Hongkong za nauku i tehnologiju da se zapitaju da li se ovi efekti protežu na druge organske sisteme. Tokom proteklih nekoliko meseci, dalje studije zasnovane na podacima iz Biobanke UK povezale su smanjenu izloženost šećeru sa nižim rizicima za sve više zdravstvenih stanja.

„Zapanjujuća je konzistentnost širom raznih organskih sistema. Uočili smo povezanost sa kardiovaskularnim bolestima, bolestima jetre, respiratornim zdravljem, demencijom i širim merama starenja. Naša studija o starenju je pokazala manju ukupnu učestalost bolesti povezanih sa tipičnim odlikama starenja, kao i skromno manju biološku i organsku starost kod ljudi koji su rano u životu bili izloženi restrikcijama“, kažu istraživači.

To nije sasvim iznenađujuće. Mnogi od ovih ishoda su povezani. Dijabetes, hipertenzija i gojaznost su glavni faktori rizika za kardiovaskularne bolesti, kognitivno propadanje i nekoliko drugih stanja.

Možda više iznenađuje sugestija da bi se efekti mogli proširiti dalje od fizičkog zdravlja. U avgustu su naučnici na Univerziteta u Sariju izvestili da ljudi koji su proveli prvih 1.000 dana života pod režimom restrikcija šećera imali 33% manji rizik od dijagnoze anksioznosti u poređenju sa onima koji su rođeni nakon ukidanja restrikcija.

Oni su takođe decenijama kasnije ređe prijavljivali sklonost ka slatkoj hrani. Uprkos povećanoj konzumaciji šećera nakon restrikcija, rana nutritivna sredina izgleda ima trajan značaj za mentalno zdravlje.

Ostaje nejasno kako tako relativno kratka razlika u izloženosti šećeru može ostaviti tragove koji se mogu detektovati više decenija kasnije. „Možemo pokazati da odrastanje sa manje šećera ima zaštitni efekat decenijama kasnije, ali ne kako: da li putem smog šećera, putem ranog formiranja ukusa ili putem metaboličkog odgovora ustanovljenog u ranom životu“, kažu naučnici.

Istraživanje sugeriše da odrastanje u usolovima restrikcije može oslabiti uticaj gena koji ljude predodređuju za veću telesnu težinu. Rana ishrana može delovati na fiziološke putanje kao što su metaboličko programiranje, osetljivost na insulin, regulacija apetita i sitosti ili razvoj masnog tkiva.

Objašnjenje nalaza u pogledu anksioznosti je malo složenije. Mozak doživljava brz razvoj u materici i tokom prvih nekoliko godina života, što bi ga moglo učiniti posebno osetljivim na nutritivno okruženje. Ishrana sa visokim sadržajem šećera povezana je sa inflamacijom i izmenjenim mikrobiomom creva – što su potencijalni putevi preko kojih šećer može uticati na funkciju mozga.

Otkriveno je da su ljudi izloženi prehrambenim restrikcijama bili oko godinu dana mlađi u nekoliko merenja biološke starosti. Istraživači su takođe detektovali razlike u proteinima uključenim u putanje koje pomažu ćelijama da reaguju na nutrijente, a povezane su sa starenjem.

Ideja da ishrana u ranom životu može imati trajne efekte nije nova. Od 1970-ih, istraživači koriste masovne gladi kao prirodne eksperimente radi istraživanja posledica teške neuhranjenosti u ranom životu.

Veliki deo tog istraživanja fokusirao se na holandsku „zimu gladi“ 1944–1945, kad su nemačka ograničenja transporta hrane ostavila milione ljudi u zapadnoj Holandiji suočene sa velikim nestašicama. Pošto je ova glad počela i završila se naglo u populaciji koja je prethodno bila dobro uhranjena i pošto su količine hrane bile evidentirane, a detaljni podaci o rođenjima sačuvani, istraživači mogu da uporede one koji su bili izloženi tokom različitih faza trudnoće sa onima rođenim pre gladi ili začetim nakon njenog kraja.

„Najpouzdaniji nalazi su povećani rizik od prekomerne težine, gojaznosti i dijabetesa tipa 2. Verovatno je da će ljudi imati prekomernu težinu počev od 20. ili 30. godine, i veća je verovatnoća da će imati dijabetes u 50. ili 60. godini života“, kažu istraživači.

Foto: M&N / Alamy / Profimedia

Iako može izgledati da studije o britanskim restrikcijama upućuju u suprotnom smeru, uslovi su bili veoma različiti. Britanske restrikcije šećera nisu predstavljale glad i nisu uključivale ozbiljan opšti nedostatak kalorija. Selektivno je ograničen unos šećera, dok je šira ishrana ostala relativno adekvatna.

Pouka, dakle, nije prosto da je manji unos hrane bolji. Kvalitet i tajming ishrane tokom ranog razvoja mogu imati posledice koje se protežu kroz čitav život, kažu istraživači.

Koliko god ovi nalazi bili interesantni, oni ne dokazuju da su razlike u konzumaciji šećera u ranom životu uzrokovale kasnije zdravstvene razlike. Ne radi se o uzročnosti, već o asocijaciji.

Mnoge od nedavnih studija se takođe oslanjaju na preklapajuće grupe učesnika Biobanke UK, što znači da se ne mogu smatrati nezavisnim replikacijama. Najjače dokaze će dati triangulacija između nezavisnih skupova podataka i istraživačkih modela, kažu istraživači.

Ovi nalazi predstavljaju odličan prvi korak, a ne konačni zaključak. Trebalo bi ih dalje ispitati, ali ne da bi se odgovorilo na pitanje da li asocijacija postoji ili ne, već na pitanje da li je rizik zaista 30% ili 50% veći i da li se odnosi na prvih 1.000 dana ili samo na period trudnoće.

Čak i ako se asocijacije na kraju pokažu kao kauzalne, ove sadašnje studije ne mogu reći roditeljima koliko tačno šećera je previše. Ne mogu ni precizno odrediti jedan kritičan vremenski okvir. Dosadašnji dokazi sugerišu da je izloženost tokom trudnoće važna, ali neke asocijacije postaju jače kad se restrikcije nastave nakon šest meseci života – otprilike kad bebe počinju da jedu čvrstu hranu.

„Dobijamo sliku da prvih 1.000 dana može biti važno, pri čemu trudnoća i prelazak na čvrstu hranu predstavljaju potencijalno značajne okvire“, kažu istraživači. „Iako ovi nalazi podržavaju postojeće preporuke da se ograniče nepotrebni dodati šećeri, ne bi ih trebalo tumačiti kao dokaz da je znatno dijetetsko ograničenje korisno“.

Ipak, ovaj posleratni eksperiment je možda manje udaljen od modernog života nego što izgleda. Konzumacija šećera u režimu restrikcija uporediva je sa nivoima iz trenutnih smernica u Ujedinjenom Kraljevstvu, prema kojima šećeri dodati u hranu i piće, ili prirodno prisutni u medu, sirupima, smutijima i voćnim sokovima, ne bi trebalo da premašuju 30 g dnevno za odrasle i decu od 11 i više godina, sa manjim količinama za mlađu decu. Šećere ne treba dodavati u hranu ili piće koji se daju bebama, kaže se u upustvu Nacionalne zdravstvene službe (NHS).

U praksi, prosečna konzumacija u Ujedinjenom Kraljevstvu je otprilike dvostruko veća od preporučenog nivoa. Stoga, pitanje koje ove studije postavljaju nije da li današnja mala deca treba da dožive ratne nestašice, već da li održavanje unosa šećera blizu preporučenih nivoa može biti od koristi koja se proteže mnogo dalje u kasniji život.

(Telegraf Nauka/Guardian)