Generativna AI pomaže u objašnjavanju ljudske memorije i imaginacije

Foto: Pixabay

Istraživači iz Londonskog univerzitetskog koledža su upotrebili kompjuterski model veštačke inteligencije poznat kao generativna nervna mreža da bi simulirali kako nervne mreže u mozgu uče iz i pamte niz događaja (prikazanih kao jednostavne scene), piše UCL.

Model je sadržao mreže koje predstavljaju hipokampus i neokorteks radi ispitivanja njihove interakcije. Ti delovi mozga sarađuju u pamćenju, imaginaciji i planiranju.

Preporučujemo

„Nedavni napredak generativnih mreža u veštačkoj inteligenciji pokazuje kako informacije mogu biti izvučene iz iskustva tako da se možemo i setiti određenog iskustva i takođe fleksibilno zamisliti kakva bi nova iskustva mogla biti“, kaže Elenor Spens iz Instituta za kognitivnu neuronauku.

O sećanju mislimo kao o zamišljanju prošlosti na osnovu predstava, kombinujući neke sačuvane detalje sa očekivanjima u pogledu onoga što se moglo desiti.

Ljudi moraju da predviđaju da bi preživeli (npr. da izbegnu opasnost ili da pronađu hranu), i mreže veštačke inteligencije sugerišu kako, kad reprodukujemo sećanja dok se odmaramo, to pomaže našem mozgu da uvidi obrasce iz prošlih iskustava koji se mogu upotrebiti za predviđanje.

Istraživači su AI modelu prikazali 10.000 slika jednostavnih scena. Hipokampusna mreža je brzo kodirala svaku scenu čim je doživljena. Zatim je reprodukovala te scene više puta radi obučavanja generativne nervne mreže u neokorteksu.

Neokortikalna mreža je naučila da prosleđuje aktivnost hiljada ulaznih neurona (koji primaju vizuelne informacije) kroz manje posredne slojeve neurona (najmanji je sadržao samo 20 neurona) radi ponovnog kreiranja scena kao obrazaca aktivnosti u hiljadama izlaznih neurona (koji predviđaju vizuelne informacije).

To je učinilo da neokortikalna mreža nauči visokoefikasne „konceptualne“ prikaze scena koji registruju njihovo značenje (npr. raspored zidova i predmeta) – omogućavajući i ponovno kreiranje starih scena i stvaranje potpuno novih.

Kao rezultat, hipokampus je mogao da kodira značenje novih scena koje su mu prikazane, umesto da kodira svaki detalj, što mu je omogućilo da usredsredi resurse na kodiranje specijalnih elemenata koje neokorteks nije mogao da reprodukuje – kao što su novi tipovi predmeta.

Model objašnjava kako neokorteks polako stiče konceptualno znanje i kako nam, zajedno sa hipokampusom, to omogućava da „ponovo doživimo“ događaje putem njihove rekonstrukcije u našim umovima.

Model takođe objašnjava kako novi događaji mogu biti generisani putem imaginacije i planiranja, i zašto postojeća sećanja ćesto sadrže distorzije u kojima su posebni elementi generalizovani i zapamćeni kao elementi u ranijim događajima.

„Način na koji su sećanja rekonstruisana, a nisu verodostojni zapisi o prošlosti, pokazuje nam kako je smisao nekog iskustva prekomponovan sa jedinstvenim detaljima i kako to može dovesti do neobjektivnosti u našem pamćenju“, objašnjava profesor Nil Berdžis.

(Telegraf Nauka/UCL)