Aktivna deca su otpornija

„Radite vežbe!“ To je predlog koji odrasli često čuju kad se žale na stres u svojim životima. Vežbanje doprinosi smanjenju stresa. Međutim, da li to važi i za decu? Da li im vežbanje pomaže da izađu na kraj sa pritiscima da budu uspešna u školi?

Istraživački tim je izabrao 110 učenika uzrasta 10-13 godina i dao im da nose senzore koji će pratiti njihovo kretanje tokom nedelju dana. Učesnici te studije su zatim dovedeni u laboratoriju u dva navrata da bi izvršili jedan stresan zadatak i jedan ne-stresan kontrolni zadatak. Istraživači su testirali fizički stres kod dece putem koncentracije hormona stresa, kortizola, u njihovoj pljuvački, piše Science Daily.

Preporučujemo

Manje kortizola kod aktivne dece

„Hteli smo da utvrdimo da li fizička aktivnost čini decu otpornijom u laboratorijski kontrolisanim okolnostima“, rekao je vođa projekta dr Sebastijan Ludiga iz Odeljenja za sport, vežbanje i zdravlje. Rezultati pokazuju da su učesnici koji su vežbali više od sat vremena dnevno, što je preporuka Svetske zdravstvene organizacije, zaista proizvodili manje kortizola tokom stresnog zadatka nego deca koja su bila manje aktivna.

„Izgleda da redovno aktivna deca generalno doživljavaju manji fiziološki stres“, primećuje glavni autor studije dr Manuel Hanke. Čak i kod kontrolnog zadatka, koji je uključivao nepoznatu situaciju, što ga je činilo malo uznemirujućim za učesnike, postojala je razlika u nivoima kortizola između više i manje aktivne dece – mada su ukupni nivoi kortizola bili niži nego u slučaju stresnog zadatka.

Nivoi hormona stresa rastu tokom vežbanja

Jedno moguće objašnjenje za ovaj nalaz moglo bi biti da nivoi kortizola takođe rastu tokom vežbanja, kaže Ludiga. „Kad deca redovno trče, plivaju, penju se itd, mozak uči da povezuje porast kortizola sa nečim pozitivnim. Reakcija tela uvek ima i kognitivnu komponentu – ova pozitivna asocijacija pomaže da se spreči rast koncentracije kortizola do previsokog nivoa i u situacijama poput ispita“.

Osim analize uzoraka pljuvačke, istraživači su takođe ispitali kognitivne reakcije na stresni zadatak snimajući moždane talase učesnika pomoću elektroencefalograma (EEG). Planiraju da analiziraju te podatke u sledećem koraku.

„Stres može da ometa mišljenje. Neki od nas su upoznati s tim u najekstremnijem obliku – pomračenju svesti“, objašnjava Hanke. Istraživači sad žele da utvrde da li fizička aktivnost takođe ima uticaj na te kognitivne posledice stresa.

Metodologija

U studiji je korišćen Trirski test stresa za decu: učesnici su morali da pročitaju nedovršenu priču, a onda su imali pet minuta da se pripreme pre upotrebe svojih beleški da ispričaju ostatak priče pred žirijem. Ono što nisu znali unapred jeste da je vreme za pripremu namerno toliko skraćeno da ne bi bilo dovoljno.

Nakon otprilike jednog minuta, njihove beleške su bile uglavnom iscrpljene, ali su i dalje morali da ispune pet minuta i izmisle nešto bez mnogo razmišljanja. Posle ovog zadatka je sledio naizgled jednostavan aritmetički zadatak koji je od učesnika zahtevao da uvek nanovo oduzimaju izvestan broj od visoke trocifrene vrednosti tokom pet minuta. Stres u ovom zadatku je prvenstveno izazvan greškama, zbog kojih je učesnik morao da počne iz početka.

Što se tiče kontrolnog zadatka, koji je izvođen u različito vreme, deca su takođe morala da čitaju neku priču, ali su zatim razmatrala opšta pitanja o toj priči sa istraživačem bez pritiska da ostvare neki učinak. U obe sesije, istraživači su uzimali uzorke pljuvačke u regularnim intervalima pre i posle zadataka radi merenja nivoa kortizola.

(Telegraf Nauka/Science Daily)