Dečaka rastrgao medved, ali nije umirao sam… Najstariji dokaz pogrebnih rituala: „Žalili su za mrtvima kao mi“

„Petnaestogodišnjeg dečaka je, pre otprilike 27.500 godina, brutalno rastrgao medved u Arene Kandide u današnjoj Liguriji, u Italiji. Napad mu je razneo vilicu, vrat i levo rame. Umirao je, ali u svojim poslednjim trenucima nije bio sam. Umesto toga, njegova zajednica ga je odnela u pećinu, previla mu rane i ostala uz njega danima dok nije izdahnuo. Potom su ga položili na postelju od crvenog okera (prirodnog pigmenta od gline) i sahranili ga“, napisala je Lajla Tiso, doktorantkinja antropologije na Univerzitetu u Montrealu, u tekstu za The Conversation, koji prenosimo u celosti.

„Kada su arheolozi otkrili njegove ostatke u maju 1942. godine, pronašli su ga sa stotinama probušenih školjki i očnjaka jelena koji su formirali kapu oko njegove glave, privescima od mamutove slonovače, četiri ukrašena žezla od losovih rogova i kremenim sečivom koje je i dalje stezao u desnoj ruci - nadenuli su mu nadimak ‚il Principe‘, ili ‚Princ‘ (u nekim tumačenjima i ‚Mali princ‘). Njegovi raskošni grobni prilozi ukazivali su na to da je ili imao visok društveni status ili da je bio duboko poštovan.

Uobičajena predstava o životu u ledenom dobu – kao o brutalnom, izolovanom i zasnovanom na ‚opstanku najjačih‘ – ostavlja malo prostora za brigu i tugu kada je u pitanju smrt. Ipak, sahrana ‚Princa‘ pokazuje kako ljudi već dugo koriste predmete i rituale da bi sačuvali sećanje na svoje voljene.

Pećina namenjena mrtvima

Arheološko nalazište Arene Kandide je odličan primer takvog ponašanja, sa višestrukim sahranama ovog stila i upotrebom pećine koja se proteže od ere mlađeg paleolita (pre 34.400 godina), pa sve do neolita, oko 6. veka pre nove ere.

Budući da se ovaj pećinski sistem ne smatra pogodnim za duži boravak, izgleda da je bio namenski određen kao mesto za sahranjivanje. To sugeriše da su zajednice odvajale vreme da dođu do Arene Kandide kako bi pripremile i sahranile članove svojih porodičnih grupa.

Zajednica bi sa sobom donosila oker. Veruje se da je oker, bilo samleven ili u komadu, imao i medicinsku i simboličku ulogu u praksi nege i smrti u praistoriji.

Oker se može vezati za kožu, kost i kamen, ostavljajući trajne tragove uložene brige koji opstaju i ostaju vidljivi tokom godina.

Nega za one na samrti

Povrede koje je zadobio princ iz ledenog doba bile su obimne; njegov skelet pokazuje oštećenja na vratu, levom ramenu i vilici, pri čemu nedostaju delovi vilične kosti i leve ključne kosti.

Tokom iskopavanja, arheolozi su primetili komadiće okera postavljene u ove rane kao moguće sredstvo za kauterizaciju (zaustavljanje krvarenja). Pošto su članovi zajednice verovatno bili prisutni u vreme napada, oker je nanet u pokušaju da se spase mladićev život.

Korišćenje istog pigmenta i za negu i za sahrane otkriva novu stranu praistorijskog života, pokazujući koliko su ove rane zajednice duboko cenile brigu i odavanje počasti mrtvima. To sugeriše želju da se voljeni neguju i pre i nakon smrti. Za društvo za koje obično zamišljamo da je bilo opsednuto isključivo preživljavanjem, ovo je veoma značajno.

Sahrana sa namerom

Ova priča o sahrani u Arene Kandide nije jedina vredna pažnje. Na istom mestu, nekih 15.000 godina nakon što je ‚il Principe‘ tamo sahranjen, jedna velika inhumacija – grobnica sa više tela – pokazuje nastavak ove prakse.

Podeljen na dva odvojena događaja, ovaj nalaz ponovo prikazuje pojedince sahranjene u grobovima obojenim crvenim okerom. Ovoga puta je sa njima pronađeno više od 29 polovina oblutaka umrljanih okerom.

Ovi duguljasti pljosnati obluci bili su sličnog oblika, uzeti sa plaže i u različitoj meri obojeni istim okerom koji je pronađen u grobovima. Smatra se da su služili kao aplikatori za nanošenje pigmenta tokom pogrebnih rituala.

Eksperimenti arheologa utvrdili su da ovi obluci nisu polomljeni slučajno ili kao nusproizvod izrade alata. Čiste i pravilne polovine ukazivale su na namerno lomljenje, pri čemu je jedna polovina ostavljana uz sahranjene osobe.

Smatra se da su lomljeni kao metafora za smrt osobe, a polovine oblutaka koje nisu ostavljene uz tela nikada nisu pronađene. Logično objašnjenje je da je zajednica, poput uspomene, zadržavala druge polovine kao način sećanja na svoje pokojnike.

Šta nam ove sahrane govore o tugovanju

Ovi grobovi pokazuju da su ljudi od davnina pronalazili načine da prihvate stvarnost smrti i da očuvaju veze živima i nakon nje.

Ponavljanje upotrebe okera tokom 15.000 godina ukazuje na dubok, kulturološki ukorenjen način razmišljanja o telu i smrti. Dok je svaka smrt poseban događaj, individualne priče se spajaju sa ritualnim praksama koje drugi mogu da prepoznaju i u njima učestvuju.

Ova vrsta žalosti ujedinjuje zajednicu oko zajedničkog procesa.

Naša sposobnost da koristimo simboličke materijale kako bismo se suočili sa složenim emocijama, poput procesuiranja gubitka, seže najmanje 27.500 godina u prošlost. Iako tada možda nije izgledalo isto kao danas, verovatno je služilo istoj osnovnoj svrsi: da gubitak učini opipljivim i podnošljivim.“

(Telegraf Nauka/The Conversation)