Drevno kraljevstvo gradilo brane i kanale pre 2.700 godina: Bili su napredniji od ranih rimskih inženjera

Kada se govori o hidrotehničkom inženjerstvu starog veka, obično dominira priča o Rimskom carstvu i njegovim akvaduktima, urbanim sistemima, monumentalnim građevinama… Međutim, mnogo pre nego što su rimski inženjeri preoblikovali gradove Sredozemlja, jedna druga civilizacija menjala je čitave predele pod značajno surovijim uslovima, piše Arkeonews.

U nepristupačnim visoravnima istočne Anadolije, stanovnici kraljevine Urartu su pre skoro 2.700 godina izgradili prostrane mreže brana, rezervoara i kanala za navodnjavanje – sisteme toliko otporne da su neki od njih nastavili da funkcionišu milenijumima. Novi arheološki dokazi sugerišu da su, u određenim kontekstima, ovi rani hidraulični radovi mogli da pariraju – ili čak nadmaše – efikasnost rane rimske uprave vodama.

Nije se radilo samo o pomeranju vode. Radilo se o opstanku, kontroli i namernom preoblikovanju nemilosrdnog okruženja u održiv poljoprivredni sistem.

Kraljevstvo Urartu (9–6. vek p.n.e.), sa centrom oko jezera Van u današnjoj Turskoj, često se pamti po svojim tvrđavama i obradi metala. Ipak, njegovo najznačajnije dostignuće možda leži u sistemima hidrotehničkog inženjerstva koji su izmenili čitave pejzaže. Arheološka istraživanja, uključujući sveobuhvatnu studiju Oktaja Belija, otkrivaju da brane i sistemi za navodnjavanje kraljevine Urartu nisu bili izolovani objekti, već deo koordinisane državne poljoprivredne strategije.

Nedavna istraživanja sugerišu da ovi hidraulični sistemi nisu bili samo inženjerski podvizi, već i adaptivni odgovori na pritiske životne sredine i sredstva političke kontrole – pristup koji se značajno razlikuje od urbanocentričnih vodovodnih sistema koje su kasnije razvili Rimljani.

Ekološka ograničenja regiona učinila su ovo neophodnim. Godišnja količina padavina bila je ograničena, stopa isparavanja visoka, a plodna zemlja svedena na uske doline. Bez navodnjavanja, poljoprivreda bi bila gotovo nemoguća.

Kraljevina Urartu odgovara je na to inženjerstvom u razmerama koje su se retko viđale u antičkom svetu.

Pre ovoga veći deo istočne Anadolije sastojao se od suve, neiskorišćene zemlje. Kraljevski natpisi više puta naglašavaju ovu transformaciju:

„Zemlja je bila prazna... jalova... nijedan kanal nije bio otvoren.“

Ove izjave nisu bile retoričke. One odražavaju smišljenu državnu politiku: pretvoriti marginalno zemljište u produktivne oranice upravljanjem vodama.

Izgradnjom brana, veštačkih jezera i dugih kanala, kraljevina Urartu stvorila je zone navodnjavanja koje su podržavale vinograde, voćnjake i proizvodnju žitarica. Antički izvori opisuju predele ispunjene voćkama, vinogradima i obilnim žetvama, održavanim kontrolisanom distribucijom vode.

Ovaj poljoprivredni višak je, zauzvrat, hranio urbane centre, podržavao vojne pohode i jačao ekonomsku bazu države.

Ono što izdvaja urartske brane nije samo njihova veličina, već njihova dugovečnost. Neke strukture su nastavile da funkcionišu 2.700–2.800 godina, što je gotovo neprevaziđen životni vek u hidrotehnici. Njihova otpornost postaje još upečatljivija kada se uporedi sa kasnijim građevinama. Rimski i vizantijski vodovodni sistemi u istom regionu često su se rušili pod seizmičkim stresom, dok su mnoge urartske strukture preživele. Ovo ukazuje na to da su urartski inženjeri imali napredno razumevanje: seizmičke stabilnosti, upravljanja hidrauličnim pritiskom i tehnike gradnje kamenom.

Masivni kameni blokovi, slojeviti sistemi ispune i pažljivo odabrane lokacije brana – često u uskim stenovitim klisurama – omogućili su ovim strukturama da izdrže i zemljotrese i sezonske poplave.

Jedan od ključeva ovog inženjerskog uspeha bila je dominacija kraljevine Urartu u metalurgiji.

Kraljevstvo je bilo jedno od najnaprednijih društava u proizvodnji metala početkom prvog milenijuma pre nove ere. Gvozdeni alati – čekić, dleta, pijuci i poluge – omogućili su radnicima da efikasno vade i oblikuju ogromne količine kamena. Bez ovih alata, brza izgradnja brana i kanala preko neprohodnih terena bila bi nemoguća.

Ova tehnološka prednost omogućila je Urartuu da realizuje projekte koji su zahtevali iskopavanje miliona kubnih metara zemlje, transport i postavljanje teških kamenih blokova, izgradnju u okviru ograničenih sezonskih rokova...

Voda u urartskoj kulturi nije bila samo praktična, već i simbolična. Kao i druga društva Starog istoka, Urarti su verovatno posmatrali izvore i vodotokove kao svetinje. Iako je direktnih mitoloških tekstova malo, arheološki dokazi ukazuju na duhovnu dimenziju upravljanja vodom.

Kraljevski natpisi takođe sadrže kletve protiv onih koji oštete kanale ili brane, prizivajući božansku kaznu. To naglašava koliko su ovi sistemi bili vitalni – ne samo ekonomski, već i ideološki.

Uprkos eroziji, zemljotresima i modernoj gradnji, mnoge urartske brane i kanali ostaju vidljivi – a u nekim slučajevima i funkcionalni.

Još je upečatljiviji njihov uticaj kroz vreme. Kasnije civilizacije, uključujući srednjovekovne i osmanske inženjere, popravljale su i ponovo koristile ove sisteme, produžavajući im životni vek duboko u modernu eru. U nekim regionima, moderni projekti navodnjavanja i dalje prate iste rute koje su prvi uspostavili urartski inženjeri.

(Teloegraf Nauka/Arkeonews)