Ekskluzivno: Cicero Moraes za Telegraf Nauku opisao proces „oživljavanja“ istorijskih ličnosti

Foto: Ustupljena fotografija/Privatna arhiva

Brazilski forenzički 3D umetnik Cicero Moraes postao je zvezda svetskih medija. Čim objavi rezultate svojih forenzičkih aproksimacija lica ili, laički rečeno, „oživi“ istorijske ličnosti poput Frančeska Petrarke, Dantea Aligijerija i Nikole Kopernika ili praistorijske ljude i ljudske pretke, o tome izveštavaju i najveći mediji na planeti. Osim toga, bavi se i pomaganjem policiji tokom istrage zločina, dizajniranjem i proizvodnjom facijalne protetike, ali i stvaranjem životinjskih proteza, zbog čega su on i njegov tim završili i u Ginisovoj knjizi rekorda.

U intervjuu za Telegraf Nauku Cicero Moraes objasnio je kako njegov proces forenzičke aproksimacije lica ili forenzičke rekonstrukcije lica funkcioniše, šta je najzanimljivije, a šta najizazovnije, kao i koliko je tehnologija sve to promenila poslednjih godina.

Preporučujemo

• Kako vaš proces forenzičke rekonstrukcije ili, preciznije, aproksimacije lica funkcioniše, koja je vaša metodologija?

- Inicijalno, lobanja je pozicionirana u frankfurtskoj ravni, koja simulira čoveka dok stoji uspravno, gleda ka horizontu. Onda raširimo markere debljine tkiva po površini lobanje da bismo otkrili ograničenja nekih delova lica, a onda dopunimo informacije projekcijama nosa, usta, ušiju i pozicijom očiju, sve zasnovano na statističkim podacima dobijenim CT skeniranjem živih ljudi. Da bismo bili precizni, nastavimo sa procesom anatomske deformacije, kada koristimo tomografiju virtuelnog donora da je deformišemo tako da donorova lobanja postane, na primer, Kopernikova lobanja i da dovedemo do toga da meko tkivo prati ovu adaptaciju, čime generišemo lice kompatibilno sa licem u stvarnom životu. Umećemo podatke iz svih projekcija da bismo dobili finalno lice.

• Koji su vam podaci potrebni da biste započeli proces i koliko on zavisi od naučnih podataka, a koliko od umetničkog pristupa?

- Opšte rečeno, ograničenja i projekcije struktura su veoma objektivne i mi možemo da kreiramo lice unutar tih granica, ali bez kose, sa zatvorenim očima i crno-belom slikom. Ova objektivna slika je više naučna, kad god je to moguće mi je uključujemo u rad, kao što je to slučaj kod Kopernika. Međutim, kreiramo i subjektivnije verzije, sa spekulativnim elementima, to bi bile one sa bradom, kosom, otvorenim očima i u boji.

• Koliko je tehnologija promenila forenzičku aproksimaciju lica u poslednjoj deceniji?

- Govoreći o našem poslu, evolucija je to što se više oslanjamo na statističke elemente, koje dobijamo studiranjem CT skenova živih ljudi uz korišćenje tih CT skenova za tehniku anatomske deformacije, koja dovodi do rezultata sličnijeg pravoj anatomiji, zasnovan je na projekcijama kompatibilnim sa ograničenjima koja se očekuju. Osim toga, medijske tehnike poput slika i videa mnogo su evoluirale.

• Radili ste veoma različite aproksimacije, od hajdelberškog čoveka i neandertalca do Frančeska Petrarke i Dantea Aligijera. Šta je zanimljivije, a šta izazovnije?

- Uradili smo i objavili više od 100 aproksimacija lica, u medijima ili u akademskim člancima. Svaki ima svoje karakteristike i izazove, ali generalno govoreći, najteže je kad moramo da rekonstruišemo slomljenu lobanju, kao što je bio slučaj sa „gospodarom Sipana“ u Peruu ili da simuliramo spoljne efekte bolesti ili povreda, kao u slučaju „dame sa sifilisom“ iz 16. veka, ratnikom iz 14 veka povređenim u bici ili čak sa čuvenim slučajem Fineasa Gejdža.

• Mediji širom sveta objavljuju priče o rekonstrukcijama lica istorijskih ličnosti, ali učestvovali ste i u forenzičkoj aproksimaciji lica. Koliko su procesi različiti?

- Radio sam na nekim slučajevima aproksimacije lica žrtava zločina, čak sam i objavio jedan od njih u forenzičkom žurnalu. Rad sa policijom je veoma objektivan, jer moramo da sve radimo na osnovu jasnih dokaza, kako bi se izbegle greške koje bi otežale prepoznavanje i identifikaciju. U tome postoji i pitanje uključivanja u bol članova porodice i ozbiljnosti situacije, ne može svako da se nosi sa tim.

• Ušli ste u Ginisovu knjigu rekorda zbog 3D konstrukcije prve proteze za kornjaču. Šta možete da nam kažete o iskustvu s takvim radom?

- Radio sam na mnogo slučajeva dizajniranja prostetike za životinje, kako u Brazilu, tako u Italiji, uglavnom su to bile prve proteze u svetu. Ginisovo priznanje stiglo je 2022. za rad iz 2015. i 2016. Veoma sam ponosan što sam bio deo toga. Zanimljivo je da je životinjska prostetika komplikovanija za pravljenje nego ljudska, jer za razliku od ljudi, životinje ne pričaju s tobom i ne govore ti šta ne valja, a ako pogrešiš u procesu to može da ih košta života. Na sreću, imamo mnogo priča sa srećnim krajem, da li je to kornjača Fred, koji posle nekog vremena nije više imao potrebu za protezom, ili guska Vitorija koja je, nakon napada, izgubila veliki deo kljuna i skoro uginula, a posle dobijanja prostetike mogla je ponovo da jede, da ima mladunce. To je nešto što pokazuje kako tehnologija može da pomogne tim životinjama da povrate svoj život.

(Telegraf Nauka)