Štap sličan koplju pokazuje da su rani ljudi možda bili vešte drvodelje

Naši rani preci bili su prilično zaposleni, pripremajući krabe za jelo u pećinama u Portugalu, ovladavajući streličarstvom i čak se baveći tkanjem. Možda su bili majstori u obradi drveta. Prema studiji objavljenoj 19. jula u žurnalu PLOS ONE, 300.000 godina staro drveno lovačko oružje bilo je ostrugano, osušeno i izglačano pre upotrebe za ubijanje životinja, piše Popular Science.

Ovaj novi nalaz pokazuje da su tehnike obrade drveta kod ranih ljudi bile sofisticiranije i razvijenije nego što su naučnici mislili. Pravljenje lakog oružja možda je omogućilo grupni lov na životinje male i srednje veličine.

Preporučujemo

Štap dugačak oko 75cm pronađen je u Šeningenu u Nemačkoj 1994. godine. Nova studija je upotrebila neka od otkrića u tehnikama snimanja do kojih je došlo tokom skoro tri decenije nakon pronalaska tog štapa – mikro CT skeniranje, 3D modeli i 3D mikroskopija – radi detaljnijeg pregleda.

„Naša studija potvrđuje da je to oruđe najraniji poznati ’štap za bacanje’, tj. oružje koje se bacalo rotaciono, slično bumerangu“, kaže Anemieke Milks, koautor i arheolog sa Univerziteta Reding. „Blaga zakrivljenost oruđa, kao i način oblikovanja da ima veću masu na jednoj polovini umesto na sredini, pomogli bi rotaciji. Mislimo da je bacano na daljine od čak 30 metara“.

Štap je najverovatnije korišćen za lov na plen srednje veličine, kao što su jeleni i srne, i potencijalno brži i manji plen kao što su ptice i zečevi. Verovatno je bacan kao današnje koplje. Iako lagano, velike brzine kojima se ovo oružje može baciti mogle su rezultirati smrtonosnim udarima velike snage.

Pažljivo oblikovani vrhovi, fina površina i uglačanost od držanja takođe su sugerisali da se radi o delu lične opreme koji je redovno korišćen, umesto nekog brzo napravljenog oruđa koje je odbačeno. Trodimenzionalna mikroskopija i mikro CT skeniranje doprineli su identifikaciji svih koraka u procesu pravljenja, uključujuči način uklanjanja kore, kako su dva vrha oblikovana i kako je drvo obrađivano radi izrade aerodinamičnijeg oružja.

Ova rana lovačka oružja se takođe mogu smatrati oruđima koja bi koristile cele zajednice. Otisci stopala koji pripadaju i odraslima i deci pronađeni su u Šeningenu, što kazuje da su deca bila prisutna na toj lokaciji. Tada je lov bio ključan za opstanak, neka deca od samo tri ili četiri godine učila bi da bacaju i koriste oružje, a devojčice i žene verovatno nisu bile isključene iz učenja tih bitnih veština.

„U nekim društvima počinju da love u grupama dece, bez odraslih, i kad dođu u tinejdžerske godine počnu da love veće životinje“, kaže Milks. „Iako ne znamo zasigurno ko je bacao ovo oružje, manja oruđa kao ovaj štap za bacanje mogla su biti naročito pogodna za decu“.

Štap je trenutno izložen u Šeningenskom istraživačkom muzeju.

(Telegraf Nauka/Popular Science)