Na Saturnovom mesecu Titanu mogao bi postojati život, ali samo u malenoj količini

Uprkos svom izvanredno bogatom inventaru organskih molekula, taj mesec bi možda mogao da podrži samo neznatnu količinu biomase, sugeriše bioenergetsko modeliranje.

Titan, Saturnov najveći mesec, predstavlja čudan, vanzemaljski svet. Prekriven rekama i jezerima tečnog metana, ledenim stenama i dinama od „peska“ nalik čađi, njegov pejzaž odavno izaziva fascinaciju naučnika i spekulaciju da li se oblici života skrivaju ispod debele, mutne atmosfere.

Preporučujemo

Međunarodni tim istraživača pod vođstvom Odeljenja za ekologiju i evolucionu biologiju Univerziteta Arizone i Odeljenja za nauke o Zemlji i planetama Harvardskog univerziteta radi na razvoju realističnog scenarija o mogućem izgledu života na Titanu, ako postoji, najverovatnijem mestu gde bi postojao i koliko bi ga moglo biti.

„U studiji se fokusiramo na ono što Titan čini specijalnim u poređenju sa drugim ledenim mesecima – obilan organski sadržaj“, kažu istraživači.

Pomoću bioenergetskog modeliranja otkriveno je da bi okean ispod Titanove površine, čija dubina se procenjuje na oko čak 480 kilometara, mogao podržati oblike života koji konzumiraju organski materijal. Studija zaključuje da, iako bi na Titanu mogao postojati prost, mikroskopski život – mesec bi verovatno mogao podržati samo nekoliko kilograma biomase ukupno.

Često opisivan kao sličan Zemlji na površini, sa okeanskim svetom u unutrašnjosti, Titan je meta budućeg istraživanja Nasine misije Dragonflaj. Iako je mnogo spekulisano o mogućim scenarijima postojanja živih organizama na Titanu imajući u vidu bogatu organsku hemiju ovog meseca, ranije procene su, smatraju istraživači, bile pod uticajem previše uprošćenog pristupa.

Mislilo se da zato što Titan ima obilje organskog sadržaja – nema oskudice u izvorima hrane za održavanje života. „Ističemo da ne mogu svi ti organski molekuli predstavljati izvore hrane, da je okean zaista ogroman i da postoji ograničena razmena između okeana i površine, gde se nalaze sve te organske materije, tako da se zalažemo za suptilniji pristup“, kažu istraživači.

U središtu istraživanja je pristup „povratka osnovama“ u pokušaju dolaska do prihvatljivog scenarija za život na Titanu sa pretpostavkom jednog od najjednostavnijih i najizuzetnijih bioloških metaboličkih procesa – fermentacije.

Poznata Zemljanima po svojoj upotrebi u proizvodnji hleba, piva i – manje poželjno – po ulozi u kvarenju ostataka hrane, fermentacija zahteva samo organske molekule, ali ne „oksidant“ kao što je kiseonik, bitan za druge metaboličke procese kao što je respiracija.

Fermentacija je verovatno evoluirala rano u istoriji Zemljinog života, i ne zahteva od nas da otvaramo ikakva vrata u nepoznate ili spekulativne mehanizme koji su se možda desili ili nisu desili na Titanu, kažu istraživači, dodajući da se život na Zemlji mogao pojaviti kao konzumiranje organskih molekula preostalih od Zemljine formacije.

Da li bi slični mikrobi mogli postojati na Titanu? Ako je tako, kakav potencijal ima okean ispod Titanove površine za biosferu koja se hrani naizgled ogromnom količinom abiotičkih organskih molekula sintetizovanih u Titanovoj atmosferi, akumulirajućih na njegovoj površini i prisutnih u jezgru.

Istraživači su se specijalno fokusirali na jedan organski molekul, glicin, najjednostavniju od svih poznatih aminokiselina. Znamo da je glicin bio relativno obilan u bilo kojoj vrsti primordijalne materije u solarnom sistemu, kažu istraživači. Kad pogledate asteroide, komete, oblake čestica i gasa iz kojih se formiraju zvezde i planete poput našeg solarnog sistema, glicin ili njegovi prekurzori se nalaze skoro na svim tim mestima.

Međutim, kompjuterska simulacija je pokazala da bi samo mali deo Titanovog organskog materijala mogao biti pogodan za mikrobnu konzumaciju. Mikrobi koji jedu glicin u Titanovom okeanu zavisili bi od postojanog snabdevanja aminokiselinom sa površine, kroz debeli ledeni omotač.

Raniji rad je pokazao da bi meteoriti koji udaraju u led mogli iza sebe ostaviti „jezerca“ tečne vode, koja zatim tone kroz led i dostavlja materijale sa površine u okean.

Nova studija pokazuje da bi ova dostava mogla biti dovoljna samo za održanje veoma male populacije mikroba sa masom od najviše samo nekoliko kilograma ukupno – jednako težini nekog malog psa, kažu istraživači. Tako sićušna biosfera bi u proseku predstavljala manje od jedne ćelije po litru vode u čitavom ogromnom okeanu Titana.

Za neku buduću misiju do Titana, verovatnoća pronalaska života – ako zaista postoji – mogla bi biti slična traganju za iglom u plastu sena, ukoliko potencijal Titana za život ne bude otkriven na nekom drugom mestu osim u njegovom organskom sadržaju na površini.

Zaključak istraživača je da Titanov bogat organski inventar možda ne bi imao tako veliku ulogu u pogodnosti ovog meseca za život kao što bi se intuitivno moglo misliti.

(Telegraf Nauka/EurekAlert)