Da li su naučnici otkrili gde se u mozgu nalazi svest?

Svest je jedno od najvećih misterija ljudskog mozga – ona nam daje osećaj postojanja i oblikuje način na koji doživljavamo svet. Filozofi i neuronaučnici vekovima pokušavaju da shvate u kom delu mozga nastaje. Dok neke teorije povezuju sa kvantnim silama ili čitavim univerzumom, pitanje gde se svest rađa unutar samog mozga dugo je ostalo bez odgovora.

Piter Kopola, neuronaučnik sa Univerziteta u Kembridžu, odlučio je da istraži dokaze decenijama prikupljenih studija, fokusirajući se na ono što mozak zaista pokazuje, a ne na popularne teorije. U neuronauci, svest se definiše kao „kvalitativno subjektivno iskustvo, odnosno ‘kakav je osećaj’ biti specifičan organizam u specifičnom stanju“, piše Popular mechanics.

Preporučujemo

Do sada se smatralo da svest nastaje u korteksu – spoljašnjem sloju mozga bogatom neokorteksom, koji je evolucijski relativno nov. Subkorteks, uključujući bazalne ganglije i moždano stablo, bio je smatran važnim za osnovne funkcije poput kretanja i vegetativnih refleksa, ali ne i za subjektivno iskustvo. Mali mozak i subkorteks evolucijski su stabilni, nepromenjeni stotinama hiljada godina, što je dovelo do zaključka da oni sami ne mogu stvoriti svest.

Međutim, Kopolina istraživanja sugerišu drugačiju priču. Studije životinja kojima je uklonjen deo ili ceo korteks, kao i posmatranja ljudi rođenih sa retkim stanjima poput hidranencefalije, pokazuju da svest ipak može postojati i kada je korteks minimalno razvijen. Hidranencefalija nastaje kada se cerebrum ne razvije, a mozak je zamenjen cerebrospinalnom tečnošću. Preostali delovi uključuju bazalne ganglije, moždano stablo i membrane koje oblažu lobanju. Iako takvi pacijenti često ostaju u vegetativnom stanju, empirijska zapažanja govore o nečemu neočekivanom.

Jedan od najupečatljivijih slučajeva bio je 32-godišnja žena sa sačuvanim malim delom frontalnog korteksa. Kada bi čula muziku, njeno lice bi se osvetlilo zadovoljstvom, uz nejasnu vokalizaciju – znak da mozak reaguje i uživa, iako razumljiv govor nije bio moguć. Slično su zabeležena ponašanja kod dece sa hidranencefalijom: pokreti, reakcije na zvuk i izrazi lica ukazivali su da subkorteks sam može omogućiti neku vrstu iskustva i emocija.

Ova zapažanja postavljaju temelje za novu teoriju: subkorteks može biti baza svesti, dok neokorteks služi da je obogati i unapredi. To menja način na koji razumemo evoluciju mozga i ukazuje da stariji delovi mozga, koje smo dugo smatrali „samo za refleks“, mogu biti srž našeg subjektivnog sveta.

Kopola naglašava da je ovo tek početak istraživanja. Sledeći korak je precizno utvrđivanje koje subkortikalne funkcije omogućavaju iskustvo i kako minimalna neuronska mreža može stvarati svest. Ovi uvidi ne samo da nas približavaju razumevanju ljudskog uma, već otvaraju i etička pitanja o tretmanu pacijenata sa oštećenjima korteksa i njihovim sposobnostima za doživljavanje sveta.

Svest, izgleda, možda nije tamo gde smo mislili – i možda je upravo subkorteks tiho sedište našeg unutrašnjeg života, dok neokorteks dodaje boje, slojeve i detalje našem iskustvu sveta.

(Telegraf Nauka / Popular mechanics)