Stari herbarijumski primerak postao ključ za spasavanje najređe biljke Galapagosa

Na crnim i suvim poljima vulkanske lave ostrva Izabela na Galapagosu opstaje biljka koja je pre samo nekoliko decenija bila toliko retka da su naučnici strahovali da će potpuno nestati. Od nekadašnje populacije ostalo je svega nekoliko jedinki, dok je o njenom prisustvu na pojedinim delovima ostrva svedočio tek stari primerak sačuvan u herbarijumu. Danas ova biljka ponovo raste na mestima sa kojih je iščezla, ali njen povratak nije bio ni brz ni jednostavan, navodi SciTech Daily.

Reč je o Galvezia leucantha subsp. leucantha, poznatoj kao galapagoski zijevak, endemskoj biljci koja prirodno raste samo na Galapagoskim ostrvima. Upravo tako ograničena rasprostranjenost čini je posebno ranjivom, jer gubitak staništa, dugotrajna suša ili pojava unetih životinjskih vrsta mogu ozbiljno da ugroze gotovo čitavu njenu populaciju.

Preporučujemo

Priča o njenom spasavanju počela je mnogo pre nego što su prve biljke ponovo posađene u prirodi.

U herbarijumu je decenijama čuvan primerak prikupljen 1962. godine u oblasti Tagus, na severu ostrva Izabela. Presovane biljke iz ovakvih zbirki nisu samo botanički eksponati. One predstavljaju svojevrsnu arhivu prirode, jer naučnicima omogućavaju da utvrde gde su određene vrste nekada rasle i kako se njihova rasprostranjenost menjala tokom vremena.

Stari primerak tako je postao važan trag u potrazi za biljkom za koju više nije bilo izvesno gde još opstaje u divljini.

Istraživanja severne Izabele

Istraživanja teško pristupačnih područja severne Izabele počela su 1998. godine. Biljke su tražene među vulkanskim tokovima i pukotinama u lavi u blizini vulkana Darvin, na terenu na kome su visoke temperature, malo vode i oskudna vegetacija deo svakodnevice.

Situacija koju su istraživači zatekli bila je zabrinjavajuća. Do 2007. godine u prirodi je bilo poznato svega šest preostalih biljaka.

Tako malobrojna populacija bila je izuzetno ranjiva. Nekoliko uzastopnih sušnih sezona, neuspešno razmnožavanje ili gubitak samo nekoliko odraslih jedinki mogli su da dovedu vrstu na sam rub nestanka.

Dodatni problem predstavljali su biljojedi koji su svojevremeno uneti na Galapagos i koji nisu prirodan deo tamošnjeg ekosistema. Ostrvske biljke, evolutivno prilagođene veoma specifičnim uslovima, mogu biti posebno osetljive na životinje koje ih pasu, gaze ili na drugi način menjaju njihovo stanište.

Kada je postalo jasno koliko je situacija ozbiljna, stručnjaci su zaključili da zaštita nekoliko preostalih biljaka više nije dovoljna. Da bi vrsta imala realnu šansu za opstanak, bilo je neophodno povećati broj jedinki i ponovo uspostaviti populacije na mestima na kojima je nekada rasla.

Počeo je dugotrajan rad na razmnožavanju biljke u kontrolisanim uslovima. Prikupljano je seme, praćeno njegovo klijanje, proučavan razvoj mladih biljaka i tražen trenutak kada su dovoljno snažne da mogu da napuste rasadnik i budu vraćene na surovo vulkansko stanište.

Tokom tog procesa istraživači su bolje upoznali način na koji se biljka razvija. U ranoj fazi veliki deo energije ulaže u formiranje korenovog sistema, dok njen nadzemni deo u početku raste sporije. Za biljku koja mora da preživi na izrazito suvom području snažan koren predstavlja jednu od najvažnijih prednosti, jer joj omogućava da što efikasnije iskoristi ograničenu količinu dostupne vode.

Zbog toga je bilo veoma važno odrediti pravi trenutak za presađivanje. Suviše mlada biljka teško bi podnela naglu promenu uslova, dok dovoljno razvijena jedinka ima znatno bolje izglede da se prilagodi životu u prirodi.

Od 2017. do 2024. godine ukupno 94 biljke uzgojene su u rasadnicima i prenete na vulkanska područja ostrva Izabela.

Ipak, njihovo presađivanje predstavljalo je tek prvi korak.

Jedan od najvećih problema bila je voda. Sever Izabele može biti izuzetno suv, a tek presađena biljka nema dovoljno razvijen koren da bez pomoći podnese duže periode bez padavina. Zbog toga su istraživači isprobavali različite načine da vlagu što duže zadrže u blizini korena i povećaju šanse biljaka da prežive početni, najosetljiviji period.

Posebno dobre rezultate dao je sistem koji prikuplja vodu i postepeno je usmerava ka korenu. Kod biljaka na kojima je primenjen tokom ispitivanja zabeležena je izuzetno visoka stopa preživljavanja, što je pokazalo koliko pažljivo upravljanje vodom može biti važno za obnovu vrste.

Najvažniji dokaz da se nešto zaista menja ipak nije došao iz rasadnika, već iz same prirode.

Na lokalitetu Playa Tortuga Negra istraživači su 2021. godine primetili četiri mlade biljke koje niko nije posadio. Nikle su spontano iz pukotina vulkanske lave.

Njihova pojava bila je jedan od najznačajnijih trenutaka čitavog projekta. Pokazala je da odrasle biljke vraćene u prirodu mogu da cvetaju, stvaraju održivo seme i daju novu generaciju bez direktne pomoći čoveka.

Upravo to predstavlja krajnji cilj obnove svake ugrožene vrste. Nije dovoljno stalno uzgajati nove biljke u rasadnicima i prenositi ih u prirodu. Da bi populacija dugoročno opstala, odrasle biljke moraju da se razmnožavaju, a njihove mlade potomke mora da bude moguće pronaći kako samostalno rastu u prirodnom staništu.

Međutim, četiri novonikle biljke ubrzo su pokazale koliko je taj oporavak još uvek neizvestan, jer nijedna nije uspela da preživi naredni sušni period.

Njihova pojava potvrdila je da prirodno razmnožavanje jeste moguće, ali njihov nestanak otkrio je i najveću prepreku koja tek treba da bude savladana. Nije dovoljno da seme proklija. Mlada biljka mora da preživi prve mesece i godine života, razvije dovoljno snažan koren i izdrži ekstremne periode bez padavina.

Upravo zbog toga dostupnost vode ostaje jedan od ključnih faktora za budućnost ove retke biljke.

Posebno važan trenutak dogodio se 2024. godine, kada je vrsta ponovo vraćena u oblast Tagus, mesto na kome je još 1962. godine sakupljen primerak sačuvan u herbarijumu.

Više od šest decenija nakon tog botaničkog zapisa, biljka je ponovo rasla na svom istorijskom staništu.

Koliko ima biljaka

Na ovom lokalitetu danas opstaje osam odraslih jedinki, dok ih se na području Playa Tortuga Negra nalazi još 20. Na ta dva mesta trenutno, dakle, raste ukupno 28 odraslih biljaka.

U poređenju sa samo šest poznatih jedinki iz 2007. godine, to predstavlja veliki napredak. Ipak, 28 biljaka i dalje je izuzetno mala populacija, pa opasnost od nestanka nije prošla.

Uspeh projekta zbog toga se neće meriti samo brojem biljaka koje stručnjaci uspeju da uzgoje i presade. Prava prekretnica nastupiće tek kada nove generacije budu mogle samostalno da niču, preživljavaju sušne periode, odrastaju i stvaraju sopstveno potomstvo bez stalne pomoći ljudi.

Naučnici zato nastavljaju da prate postojeće biljke, proučavaju njihovo razmnožavanje i traže načine da povećaju šanse za preživljavanje mladih jedinki.

Priča o Galvezia leucantha subsp. leucantha mnogo je više od priče o spasavanju jedne retke biljne vrste. Ona pokazuje koliko jedna vrsta može neprimetno da se približi nestanku, ali i koliko znanja, vremena i upornosti može biti potrebno da se taj proces makar delimično preokrene.

Za njen povratak bilo je potrebno povezati stare botaničke zbirke, terenska istraživanja, uzgoj u rasadnicima, proučavanje semena i razvoja korena, pažljivo korišćenje vode i godine praćenja biljaka na nepristupačnim vulkanskim terenima.

Stari herbarijumski primerak, prikupljen pre više od šest decenija, tako je dobio značenje koje tada niko nije mogao da predvidi. Umesto da ostane samo trag biljke koja je nekada rasla na jednom delu Galapagosa, postao je deo priče o njenom povratku.

Borba, međutim, još nije završena. Sledeći veliki uspeh neće predstavljati još deset ili dvadeset presađenih biljaka, već trenutak kada će nova generacija moći da nikne iz semena, preživi sušu, odraste i ostavi svoje potomstvo.

Tek tada će se moći reći da se ova biljka zaista vratila sa same ivice nestanka.

(Telegraf Nauka / SciTech Daily)