Ljudi su super predatori, ali da li smo uvek ZASTRAŠUJUĆI životinjama? Evo šta je pokazalo veliko istraživanje

Na vrh lanca ishrane ljudi su se popeli veštim lovom, postavljanjem zamki i ribolovom u razmerama koje prevazilaze sve druge predatore. To je izmenilo i način na koji se životinje ponašaju, a našoj vrsti obezbedilo titulu super predatora.

Međutim, nije sve tako jednostavno. Dok životinje jasno reaguju sa strahom na ljude koji ih love i ubijaju, njihovo reagovanje na prisustvo ljudi koji nisu smrtonosni daleko je manje dosledno, pokazalo je novo istraživanje Centra za ekološke nauke (CAS), saopštio je Indijski institut nauke (IISc).

Preporučujemo

Sveobuhvatna meta-analiza, objavljena u Ecology Letters, analizira tri decenije istraživanja o tome kako divlje životinje menjaju svoje ponašanje kao odgovor na različite interakcije s ljudima. Studija je ispitala promene u potrazi za hranom, budnosti i kretanju kod različitih vrsta i u različitim ekosistemima kako bi istražila da li su ljudi uvek ekstremno zastrašujući životinjama.

- Kratak odgovor je: ne, ne uvek. Pronašli smo jake dokaze da se smrtonosni ljudi, kao što su lovci i ribolovci, zaista doživljavaju kao pretnja. Životinje u oblastima izloženim smrtonosnim ljudima imaju tendenciju da budu budnije i provode manje vremena u potrazi za hranom. Nasuprot tome, reakcije na nesmrtonosne ljude, kao što su turisti ili istraživači, slabije su i promenljivije – rekao je Šon D’Suza, doktorand na CES-u i glavni autor studije.

Možda najviše iznenađuje to što pasivne ljudske strukture poput puteva i naselja ponekad smanjuju budnost životinja.

- U određenim slučajevima, ove oblasti mogu funkcionisati kao prividna utočišta. Predatori često izbegavaju ljude, što oblasti u blizini ljudi može učiniti bezbednijim za neke vrste plena – objasnio je D’Suza.

Još jedan razlog je taj što su područja pored puteva često očišćena od guste vegetacije, što ih čini privlačnim mestima za ispašu manjih životinja, objašnjava koautorka Marija Taker, profesorka na CES-u. Ipak, ova mesta i dalje nose rizik od sudara sa vozilima.

Istraživači su izabrali potragu za hranom, budnost i kretanje kao parametre ponašanja jer oni pomažu da se obuhvate kompromisi sa kojima se životinje suočavaju prilikom upravljanja rizikom. Vreme provedeno u budnosti je vreme koje nije utrošeno na hranjenje. Promene u kretanju životinja utiču na potrošnju energije i pristup resursima. Budući da ova ponašanja direktno utiču na opstanak i reprodukciju, ona nude jasan uvid u to kako strah od ljudi može oblikovati populacije divljih životinja tokom vremena.

Nalazi studije u velikoj meri podržavaju „hipotezu o alokaciji rizika“, koja sugeriše da životinje prilagođavaju svoje ponašanje na osnovu toga koliko je pretnja intenzivna i predvidiva. Kada je opasnost velika i stalna, životinje ostaju oprezne, rekao je D’Suza. Kada je rizik nizak ili predvidiv, mogu sebi da priušte opuštanje.

Osim individualnog ponašanja, istraživači ukazuju na širu sliku. Promene u strahu i ponašanju mogu se kaskadno prenositi kroz ekosisteme, menjajući ispašu, predatorstvo i ekološku ravnotežu.

Prema rečima koautora Kartika Šankera, profesora na CES-u, efekat smrtonosnih uticaja na ponašanje zapravo može pomoći u upravljanju konfliktima. Mala količina odstrela može značajno smanjiti ulazak divljih životinja u područja pod dominacijom ljudi u poređenju sa nizom drugih pristupa koji su trenutno u upotrebi, rekao je on.

- Potrebno nam je više prediktivnih okvira koji povezuju bihejvioralne odgovore sa ekološkim i evolucionim kontekstom. To uključuje uzimanje u obzir osobina vrsta, prethodnu izloženost ljudima, zajednice predatora i strukturu pejzaža – rekao je D’Suza.

Dugoročne i eksperimentalne studije biće ključne za razumevanje toga da li se životinje jednostavno navikavaju na ljude ili prolaze kroz dublje evolucione promene, dodaje on.

(Telegraf Nauka/Indian Institute of Science)