Ovo zastrašujuće stvorenje ima najbrži ugriz na svetu: Ajkula goblin čeka u zasedi i napada kao u horor filmu

Skriveno duboko ispod okeanske površine, bizarno stvorenje srušilo je naučni rekord s neverovatnim ugrizom, kakav nikad ranije nije viđen i proučen.

Ajkula goblin (Mitsukurina owstoni) jedan je od najneobičnijih i najmanje istraženih predatora u okeanima. Ova vrsta sa velikih dubina retko se sreće i vizuelno je vrlo upečatljiva, a zbog anatomskih specifičnosti zastrašujuće stvorenje je dugo privlačilo pažnju. Nova istraživanja potvrdila su da ona ima jedan od najbržih mehanizama vilice ikada zabeleženih kod riba, piše Daily Galaxy.

Preporučujemo

Poslednjih godina, naučnici koji su analizirali retke snimke iz dubokog mora otkrili su metod ishrane koji je toliko brz i specijalizovan da je zahtevao novu klasifikaciju. Ovo ponašanje, nazvano „ishrana sistemom praćke“, omogućava ajkuli goblinu da napadne plen velikom brzinom bez korišćenja brzine ili zamaha sopstvenog tela. Ovo otkriće daje odgovore na dugogodišnja pitanja o tome kako veliki, spori predatori uspevaju da opstanu u okruženjima sa oskudnim izvorima energije.

Rezultati, zasnovani na snimcima koje je zabeležila fondacija „Okinawa Churashima“ i koje su proučavali istraživači sa Univerziteta Hokaido, pokazuju da se vilice ajkule lansiraju napred brzinom od 3,1 metra u sekundi. Ovaj napad doseže skoro 10 procenata dužine tela životinje i omogućava joj da uhvati plen koji bi inače bio van domašaja. Ovaj mehanizam je najbrže izbacivanje vilice dokumentovano među ajkulama i jedno od najekstremnijih kod svih riba.

Prvi put opisana 1898. godine, ajkula goblina je ostala biološka nepoznanica zbog svog staništa koje se kreće od 250 do više od 1.200 metara dubine. Novi podaci sada postavljaju ovu ajkulu kao ključnu vrstu za razumevanje mehanike predatorstva u ekstremnim morskim okruženjima.

Studija svojevremeno objavljena u žurnalu Scientific Reports analizirala je video-snimke visoke rezolucije pet uspešnih napada dve jedinke ajkule gobilna. Istraživači su primetili da se vilice životinje projektuju napred u brzoj, faznoj sekvenci. Sekvenca uključuje početno otvaranje usta, izbacivanje vilice, brzo zatvaranje i sekundarni pokret otvaranja i zatvaranja tokom povlačenja vilice.

Brzina napada od 3,1 metra u sekundi nadmašuje sve ranije zabeležene pokrete vilica kod riba. Ukupno izduženje vilice dostizalo je 8,6 do 9,4 procenta dužine tela, što je daleko iznad 1 do 2 procenta koliko se obično opaža kod drugih vrsta ajkula. Ovi parametri su zabeleženi tokom posmatranja hranjenja uživo, a ne putem disekcije ili modelovanja, pružajući retku potvrdu ponašanja.

Istraživači su identifikovali specijalizovane ligamente u strukturi vilice koji skladište energiju i oslobađaju je tokom napada, funkcionišući slično rastegnutoj gumi. Ova struktura omogućava visokoenergetski učinak bez potrebe za značajnim pokretima ostatka tela.

Studija je takođe zabeležila neobjašnjiv sekundarni pokret usta tokom povlačenja vilice. Definitivno objašnjenje još ne postoji, a funkcija ovog pokreta ostaje predmet daljeg istraživanja.

Sporo kretanje ajkule goblina u skladu je sa njenim dubokomorskim staništem. Ona naseljava zonu gde je pritisak vode visok, temperature niske, a dostupnost hrane ograničena. Ušteda energije je ključna za preživljavanje. Ajkula koristi minimalne pokrete tela između obroka, oslanjajući se na svoje „praćkaste“ čeljusti kako bi izvršila brze napade uz malo upozorenja.

Kako navodi Služba za ribu i divlje životinje SAD (U.S. Fish & Wildlife Service), ajkula goblin pokazuje spor, energetski efikasan stil plivanja koji odgovara njenom okruženju. Njena anatomija podržava skoro neutralnu plovnost kroz visoke koncentracije masnih kiselina niske gustine u mišićima i tkivu jetre. U kombinaciji sa dugim repom i produženim gornjim kaudalnim perajem, ova vrsta je građena za dugotrajno kretanje uz malu potrošnju energije.

Foto: Michigan State University/USFWS, Science History Images / Alamy / Profimedia

Umesto da jure plen na velike udaljenosti, ajkule goblini koriste strategiju zasede. Ovaj model se pokazuje efikasnim u uslovima dubokog okeana i u suprotnosti je sa bržim, agresivnijim taktikama koje koriste vrste iz plitkih voda, poput velike bele ajkule ili mako ajkule.

Izdužena njuška ajkule goblina sadrži gust niz Lorencinijevih ampula – elektroreceptora koji detektuju električne signale generisane pokretima obližnjih životinja. Ovi senzori daju ajkuli jasnu prednost u mraku, omogućavajući joj da locira plen čak i u uslovima skoro nikakve vidljivosti.

Njena strategija ishrane usko je povezana sa morfologijom. Usta se povlače ispod oka kada nisu u upotrebi, održavajući aerodinamičan profil. Kada se izvuku, vilice potpuno menjaju siluetu ajkule, otkrivajući redove uskih, šiljatih zuba prilagođenih za hvatanje plena mekog tela. Terenska istraživanja u Japanu dokumentovala su prisustvo košljoriba i lignji u želucima ajkula goblina, što potvrđuje generalističku ishranu u okviru bentoske mreže ishrane.

Ajkula goblin je primećena u Atlantskom, Tihom i Indijskom okeanu. Pripada drevnoj porodici Mitsukurinidae, koja datira od pre više od 125 miliona godina. One su jedini živi predstavnik ove loze, što ih čini važnom referentnom tačkom za razumevanje evolucije ajkula i adaptacije na duboko more.

Uprkos njihovom izgledu, nema potvrđenih slučajeva agresivne interakcije ajkula goblina s ljudima. Njihova lokacija u dubokim morima i mala brojnost smanjuju šansu za kontakt.

(Telegraf Nauka/Daily Galaxy)