Snimci iz svemira otkrili neverovatnu moć okeanskih talasa

Sateliti su, tokom nedavnih oluja, zabeležili okeanske talase prosečne visine skoro 20 metara, što su najmoćniji i najveći talasi ikada izmereni iz svemira. Štaviše, satelitski podaci sada otkrivaju da se okeanski talasi ponašaju kao olujni glasnici: iako oluja možda nikada neće stići do kopna, njeni talasi mogu preći ogromne udaljenosti i doneti destruktivnu energiju udaljenim obalama, saopštila je Evropska svemirska agencija (ESA).

Pokretani vetrom, talasi su najsnažniji tokom oluja, ali najveća pretnja obalama često ne dolazi od same oluje, već od dugih talasa koji prenose energiju talasa daleko izvan domašaja oluje.

Preporučujemo

Ovi dugi talasi se šire okeanima, a njihova svojstva – kao što je period talasa, ili vreme između vrhova - otkrivaju veličinu i snagu oluje. Na primer, period od 20 sekundi znači da veliki talas stiže svakih 20 sekundi.

Da bi se rasvetlili olujni talasi i okeanski nabrekli talasi, istraživački tim, finansiran kroz inicijativu ESA za klimatske promene (CCI), kombinovao je podatke relativno novog francusko-američkog satelita SWOT sa decenijskim zapisom projekta CCI Sea State, koji uključuje merenja koja sežu do 1991. godine. Ovaj zapis spaja podatke sa satelita kao što su SARAL, Jason-3, Copernicus Sentinel-3A i -3B, Copernicus Sentinel-6 Michael Freilich, CryoSat i CFOSAT.

Predvođen Fabrisiom Arduinom iz Laboratorije za fizičku i svemirsku okeanografiju u Francuskoj, tim nije samo potvrdio izuzetnu prirodu oluja 2023. i 2024. godine, već se fokusirao i na razmere talasa u udaljenim okeanskim područjima i merio svojstva talasa u olujama pre nego što postanu talasi.

Tim je analizirao podatke sa SWOT-a prikupljene 21. decembra 2024. tokom vrhunca oluje Edi, najveće oluje u smislu prosečne visine talasa u poslednjoj deceniji i generisao novi rekord visine talasa od skoro 20 metara na otvorenom okeanu.

Pored merenja visine talasa, tim je bio u mogućnosti da prati širenje talasa oluje preko 24.000 km okeana, od severnog Pacifika kroz Drejkov prolaz sve do tropskog Atlantika, između 21. decembra 2024. i 6. januara 2025. godine.

Nova otkrića tima, nedavno objavljena u žurnalu PNAS, prva su koja direktno nude zapažanja za validaciju numeričkih modela talasa u ekstremnim uslovima, korigujući postojeće proračune energije talasa.

Ove informacije mogle bi pomoći u zaštiti obalnih zajednica i pomorske infrastrukture kako se klimatski obrasci menjaju.

Naučnici su dugo verovali da veoma dugi okeanski talasi prenose značajne količine energije dok se šire okeanskim basenima, ali ova nova otkrića takođe pokazuju da je energetski sadržaj takvih talasa sistematski precenjen. To znači da je više energije nego što se očekivalo zapravo koncentrisano u dominantnim olujnim talasima, umesto da bude distribuirano među najdužim talasima.

Modeli pokazuju da su najviši talasi u poslednje 34 godine zabeleženi u januaru 2014. godine, kada je atlantska oluja Herkul proizvela talase od 23 metra koji su prouzrokovali ozbiljnu štetu od Maroka do Irske.

- Naš sledeći korak je povezivanje otkrića sa klimatskim promenama. Testiraćemo ovo modeliranjem. Sada smo u mogućnosti da pratimo trendove intenziteta oluja tokom vremena. Klimatske promene mogu biti pokretač, ali nisu jedini. Na obali, uslovi morskog dna takođe oblikuju talase, na primer, a ove vrlo velike oluje su retke – javljaju se otprilike jednom u deceniji – što otežava dokazivanje trendova – rekao je dr Ardhuin.

(Telegraf Nauka/ESA)