Kako orangutani reaguju na nove stvari u divljini

Ljudi vole da otkrivaju. Suočena sa nečim što ranije nije videla, većina će biti primorana da istražuje i sazna više o tome. Isto se baš i ne može reći za naše najbliže žive rođake – velike čovekolike majmune.

Iako su decenije istraživanja pokazale da će zarobljene šimpanze, gorile i orangutani aktivno proučavati nepoznate objekte u laboratoriji, veliki čovekoliki majmuni su retko posmatrani u ovakvim situacijama u divljini. U tom smislu, gotovo ništa se ne zna kako veliki čovekoliki majmuni reaguju na nove stvari u prirodnim sredinama u kojima su evoluirali.

Sad je tim iz Instituta Maks Plank za ponašanje životinja uspeo da zabeleži ponašanje divljih orangutana prilikom prvog susreta sa nepoznatim objektom. Izvedeni u kišnoj prašumi Indonezije, eksperimenti su otkrili spoj društvenih, ekoloških i starosnih faktora koji su činili da orangutani budu skloniji istraživanju. Studija otkriva uslove koji izazivaju radoznalost kod orangutana i baca svetlo na to kako su naše sopstvene radoznale prirode možda evoluirale, piše Science Daily.

Preporučujemo

Tim je proučavao orangutane na mestu za dugotrajno posmatranje Suak Balimbing na Sumatri. Orangutani na toj lokaciji su decenijama navikavani na prisustvo ljudi, što je naučnicima dalo retku priliku da posmatraju nepripitomljene velike čovekolike majmune iz blizine.

Kerolin Šupli, vođa projekta, zainteresovala se kako bi divlji orangutani reagovali prilikom susreta sa nečim nepoznatim. „Radoznalost je osobina koja pokreće izuzetnu sposobnost ljudi za učenje i inovaciju“, kaže ona. „Ako želimo da znamo kako je ta osobina evoluirala kod nas, moramo da je izučavamo kod naših najbližih živih rođaka“.

Radoznalost, koja opisuje motivaciju individue da uči o nepoznatom, proučavana je kod velikih čovekolikih majmuna ranije; međutim, zbog logističkih teškoća u proučavanju divljih životinja, skoro svi testovi su izvođeni u zarobljeništvu. „Znamo da su majmuni vrlo radoznali kad su u bezbednim i kontrolisanim uslovima zoološkog vrta. Međutim, ti rezultati nam malo govore o tome šta je zaista izazivalo ili potiskivalo radoznalost tokom naše evolucione istorije“.

Pre oko 10 godina, Šupli i saradnici su prvi put pokušali da procene radoznalost kod divljih orangutana pomoću eksperimenta inspirisanog studijama u zatvorenim uslovima. Obilazili su lokaciju na Sumatri, ostavljajući u šumi strane objekte da ih orangutani pronađu: drečavu crvenu zastavu, plastično cveće i voće, plišanu igračku. Rezultati su bili surovi. „Gotovo nikad nisu prišli blizu nekog od tih predmeta“, seća se ona. „Mogli ste ih videti kako prave velike krugove po šumi da bi izbegli eksperiment“.

Šupli je shvatila da testitranje reakcije orangutana na nove stvari zahteva preosmišljavanje ranijeg pristupa. „Izazov je bio u tome da se smisli kako da ih podstaknete nečim što je novo, ali takođe dovoljno poznato da ih ne uplaši“.

Tokom godina, Šupli je usavršila upravo takav predmet: deo stabla sa prirodnom rupom ispunjenom lokalnim šumskim medom. Rupa u drvetu i hrana su bili poznati, ali njihovo postavljanje na neobičan način predstavljalo je novu situaciju u dolasku do hrane. Šupli je sa lokalnim i međunarodnim timom naučnika podigla eksperimentalno deblo među krošnje drveća na oko 10 metara od orangutana – i posmatrala šta se događa.

Tokom ispitivanja, orangutani su proveli u proseku 30 minuta u blizini novog debla. U tom periodu su proučavali novo deblo posmatrajući ga intenzivno u dužim vremenskim intervalima i približavajući mu se blizu. Sveukupno, međutim, retko su dodirivali drvo direktno; a kad su ga dodirivali, često su koristili neko oruđe, kao što je štap, da bi to uradili.

„Orangutani su bili prilično oprezni“, kaže Tri Rahmeti sa Nacionalnog univerziteta Indonezije. „Medena nagrada je lako mogla biti pokupljena prstom, ali su radije koristili neki instrument da ne bi morali da imaju fizički kontakt“.

Međutim, postojale su značajne razlike u ponašanjima. Koristeći statističke tehnike, naučnici su otkrili osobine individua i okoline koje su intenzivirale proučavanje. Bilo je mnogo verovatnije da će mladi, a ne stari, orangutani posmatrati i prilaziti. I bilo je verovatnije da će prići ako vide da još neko ide u tom pravcu. Izgleda da je i životna sredina imala uticaj: u oblastima sa obiljem hrane, orangutani su posmatrali više, ali prilazili manje.

„S jedne strane, rezultati su potvrdili našu pretpostavku da orangutani u divljini nisu baš skloni istraživanju novih predmeta. To je možda zato što u prirodi orangutani žive vrlo duge živote u stabilnim sredinama gde su novine retkost. Dakle, potencijalni rizik od prilaska nečemu nepoznatom nije vredan potencijalne nagrade“, kaže Šupli.

„S druge strane, eksperiment je pokazao da postoji fleksibilnost u ponašanju. Orangutani imaju potencijal da budu radoznali u pogledu novina u prirodi, ali samo pod određenim uslovima. Eksperimentalno testirajući u divljoj populaciji, utvrdili smo te uslove“.

Od tih uslova, Šupli smatra da društveni faktor najviše otkriva. Orangutani su najmanje društveni među svim velikim čovekolikim majmunima, a ipak vidimo da prisustvo partnera u poduhvatu povećava njihovu radoznalost.

Ovo ima fascinantne implikacije za razumevanje učenja i inovacije – proizvoda radoznalosti koji su bili motor uspeha naše vrste. „Često mislimo o učenju i inovaciji kao solo činovima, ali možda nije bilo tako u našoj ranoj istoriji“, kaže Šupli. „Ako je nešto novo bilo varnica, naši društveni životi su možda obezbedili katalizator“.

(Telegraf Nauka/Science Daily)