Širom sveta prijavljivali da vide isti fenomen: Naučnici konačno utvrdili uzrok liliputanskih halucinacija

Koristeći sekvencioniranje DNK, istraživači sa Univerziteta u Juti potvrdili su da je jedna vrsta gljive, Lanmaoa asiatica, odgovorna za ove halucinacije u jugozapadnoj Kini i na severu Filipina i da ta gljiva ne sadrži nijedno psihoaktivno jedinjenje poznato nauci.

Ljudi u zajednicama udaljenim hiljadama kilometara opisali su isto čudno iskustvo nakon konzumiranja misteriozne gljive - živopisne vizije sitnih ljudi koji se kreću i komuniciraju sa fizičkim svetom oko njih.

Ovaj fenomen poznat je kao liliputanske halucinacije, što je referenca na stanovnike Liliputa iz Guliverovih putovanja, a dugo se smatralo da iza njega stoji kulturni uticaj, a ne biologija.

Preporučujemo

Nova studija, objavljena u žurnalu Mycologia, sugeriše nešto potpuno drugačije, saopštio je Univerzitet u Juti.

Koristeći sekvencioniranje DNK, istraživači sa Univerziteta u Juti potvrdili su da je jedna vrsta gljive, Lanmaoa asiatica, odgovorna za ove halucinacije u jugozapadnoj Kini i na severu Filipina. Takođe su otkrili da gljiva ne sadrži nijedno psihoaktivno jedinjenje poznato nauci, uključujući psilocibin. Umesto toga, nalazi ukazuju na potpuno novo halucinogeno jedinjenje koje bi moglo ponuditi nove uvide u neurološke bolesti i u to kako mozak oblikuje percepciju i svest.

Kolin Domnauer, doktorand na Univerzitetu u Juti, i Brin Dentindžer, mikolog na istom univerzitetu i u Prirodnjačkom muzeju Jute, koautori su studije.

Zapadni naučnici su 1934. prvi put čuli izveštaje sa Papue Nove Gvineje o ljudima koji haluciniraju sićušne ljude nakon što su jeli divlje gljive, što je fenomen koji su nazvali „ludilo od gljiva“, rekao je za @theU (saj Univerziteta u Juti) Domnauer. Antropolozi i mikolozi su otišli na Papuu Novu Gvineju 50-ih i 60-ih godina, suzivši krug krivaca na nekoliko vrsta u porodici Boletaceae (vrganji). Uradili su neke hemijske analize, ali nisu mogli da pronađu nijednu psihoaktivnu komponentu. Čak su poslali uzorke Albertu Hofmanu, koji je prvi izolovao psilocibin i napravio LSD, ali čak ni on nije mogao da pronađe aktivno jedinjenje. Na kraju su zaključili da možda ove gljive uopšte nisu bioaktivne – možda je sve to bio samo društveno-kulturni fenomen. Tako su istraživanja praktično prekinuta 1960-ih.

Domnauer je dodao da su decenijama kasnije, 1990-ih, pojavili su se izveštaji iz Junana u jugozapadnoj Kini o veoma sličnom fenomenu nakon što su ljudi jeli vrganje. Vrsta nije bila jasna, ali su mikolozi sugerisali da bi to mogla biti L. asiatica, tada tek opisana gljiva.

- Godine 2024. čuo sam slične priče iz jedne domorodačke zajednice u udaljenom regionu Severne Kordiljere na Filipinima koji su konzumirali divlju gljivu zvanu „sedesdem“ koja je, prema lokalnom znanju, povremeno izazivala vizije malih ljudi. Poznata kao „nonda“ na Papui Novoj Gvineji i „Jian shou qing“ u Junanu, to je kulturološki važna jestiva gljiva koja je, ako se nedovoljno skuva, proizvodila halucinacije. To je bio treći nezavisni slučaj koji povezuje divlju gljivu sa vizijama malih ljudi – rekao je on i dodao:

- Otišao sam u Junan i na Filipine, razgovarao sa lokalnim stanovništvom i prikupio L. asiatica i što više primeraka iz roda Lanmaoa koje sam mogao da nađem za sekvencioniranje DNK. To je bilo prvo naučno istraživanje gljiva na severu Filipina koje je ikada sprovedeno. Ispostavilo se da su kineski „jian shou qing“ i filipinski „sedesdem“ bili L. asiatica – što je bilo veoma iznenađujuće jer smo u to vreme mislili da se L. asiatica javlja samo u Kini. Nažalost, kada je Brin Dentindžer otputovao na Papuu Novu Gvineju, neuobičajeno suvi uslovi sprečili su nas da prikupimo uzorke za poređenje.

Tri potpuno nezavisne kulture prijavile istu specifičnu vrstu halucinacije, a dva slučaja se pripisuju istoj DNK potvrđenoj vrsti gljive, objasnio je. To ukazuje na to da ovi bizarni psihološki efekti nisu kulturne manifestacije ili slučajnosti – oni moraju imati zajedničku osnovnu hemijsku i neurološku osnovu.

- Ljudi skoro uvek prijavljuju da vide desetine ili stotine malih ljudi, visokih od oko 3 do 30 centimetara, u neverovatnim detaljima, kao da su zaista tamo. Oko 90% ljudi ih opisuje kao male vilenjake ili klovnove ili druge figure nalik vilama obučene u šarenu odeću. Ono što je fascinantno jeste da oni komuniciraju sa fizičkim svetom koristeći zakone fizike koji vladaju i nama. Ne prolaze kroz zidove ili slično. Padaju sa ivica stolova, hodaju oko predmeta. Jedna osoba mi je rekla da su, dok je jela supu, mali ljudi skakali sa njene kašike u činiju i plivali unaokolo. Dok bi zahvatila zalogaj, mali ljudi bi joj ostajali u ustima – ispričao je Domauer.

On je dodao da su tražili unutar gljive, i hemijski i genetički, prisustvo bilo kojih poznatih psihoaktivnih jedinjenja iz gljiva, i nisu pronašli apsolutno nikakav trag.

- Liliputanske halucinacije prethode ovoj gljivi. Mitovi o sićušnim ljudima postoje u folkloru skoro svake kulture. Ljudi su takođe prijavljivali ove halucinacije usled apstinencijalne krize od alkohola, demencije, makularne degeneracije i drugih neuroloških stanja. Dakle, čini se da je ovaj fenomen fundamentalan za način na koji ljudski um i mozak rade, ali ne znamo šta ga uzrokuje niti kako da ga lečimo. To je ono što ovu gljivu čini drugačijom – ona pouzdano proizvodi ovaj efekat, dok ga pomenuta stanja vrlo retko izazivaju. Ako L. asiatica ima neko jedinjenje koje može pouzdano da izazove ove halucinacije, to bi mogao biti veoma moćan alat za razumevanje mehanizama koji stoje iza njih. Naš sledeći korak je izolacija i identifikacija tog novog psihodeličnog jedinjenja – naglasio je Domnauer.

(Telegraf Nauka/The University of Utah, @theU)