Opasan sport povezan sa povećanim rizikom od demencije

Ragbi je vekovima važio za sport snage, izdržljivosti i timskog duha, ali novo istraživanje Univerziteta u Oklendu donosi i tamniju stranu ove igre.

Naučnici su otkrili da muškarci koji su profesionalno igrali ragbi imaju značajno povećan rizik od razvoja demencije u kasnijim godinama života. Prema rezultatima studije, nekadašnji igrači imaju 22 odsto veću verovatnoću da obole od Alchajmerove bolesti ili drugih oblika demencije u poređenju sa opštom populacijom, piše SciTech Daily.

Preporučujemo

Studija je sprovedena u okviru projekta Kumanu Tāngata, a vodili su je dr Stefani D’Souza i dr Ken Kvori iz Ragbi saveza Novog Zelanda. Tim je analizirao zdravstvene podatke gotovo 13.000 muškaraca koji su se između 1950. i 2000. godine takmičili u različitim ligama, a njihove rezultate uporedio sa podacima 2,4 miliona muškaraca iz opšte populacije. Tokom praćenja od 35 godina, pokazalo se da je 65 od 1.000 bivših ragbista obolelo ili preminulo od neurodegenerativnih bolesti, dok je u opštoj populaciji taj broj iznosio 52 na 1.000.

Doktorantkinja Frančeska Ans, glavna autorka istraživanja, objašnjava da to znači dodatnih 13 slučajeva na 1.000 ljudi tokom perioda praćenja, što se svodi na oko četiri nova slučaja godišnje u okviru ove grupe igrača. Posebno je zanimljivo da su bekovi bili podložniji riziku od igrača u prvoj liniji, a opasnost je rasla s dužinom karijere i brojem odigranih utakmica. Povećani rizik se, međutim, nije primećivao u mlađem životnom dobu, već se najčešće javljao posle 70. godine.

Dr D’Souza ističe da su ovi nalazi u skladu sa prethodnim istraživanjima drugih kontaknih sportova u SAD, Škotskoj i Italiji, mada su efekti u ovom slučaju nešto blaži. Razlike se, prema njenim rečima, mogu objasniti širinom obuhvaćene grupe, kombinovanjem lokalnih i međunarodnih igrača, kao i specifičnostima načina na koji se ragbi igrao na Novom Zelandu tokom različitih decenija.

Rezultati ukazuju na jasnu „doza-odgovor“ vezu: što je igrač bio duže izložen intenzivnoj igri i kontaktima, rizik je rastao. Uz to, priroda kontakta, a ne samo broj udaraca u glavu, pokazala se kao ključni faktor. Ovi zaključci dodatno učvršćuju pretpostavku da ponavljani udarci u glavu i potresi mozga mogu imati dugoročne posledice po zdravlje mozga.

Iako studija ne može da dokaže direktnu uzročnu vezu, konzistentni obrasci iz više istraživanja širom sveta nameću ozbiljna pitanja o bezbednosti igrača. Autori naglašavaju potrebu da sportske organizacije uvedu strože mere ograničavanja izloženosti udarcima u glavu i da proaktivno reaguju na svaku sumnju na potres mozga. Istovremeno, smatraju važnim da se nastavi otvorena komunikacija i o koristima i o rizicima koje ragbi nosi, kako bi buduće generacije igrača i roditelji mogli da donose informisane odluke.

(Telegraf Nauka / SciTech Daily)