Strah od kriminala je politički alat: Političarima nebitno da li podaci opravdavaju priče o bezakonju

„U mnogim delovima naše zemlje suočavamo se sa pravim kolapsom društva“.

Ovo je bilo dramatično upozorenje Najdžela Faraža, lidera britanske stranke Reform UK, kada je predstavljao planove svoje partije da prepolove stopu kriminala, napisali su za The Conversation Emili Grej, vanredna profesorka kriminologije Univerziteta u Vorikum, i Stiven Faral, profesor kriminologije Univerziteta u Notingemu.

Preporučujemo

- U autorskom tekstu za Dejli mejl i na konferenciji za medije Faraž je predstavio Britaniju kao zemlju u krizi zbog rastućeg kriminala i bezakonja. Ali, kako je rekao, Reform ima rešenje: masovnu deportaciju stranih prestupnika, izgradnju montažnih zatvora i sveobuhvatan obračun sa kriminalom. Insistirao je na tome da su britanske ulice van kontrole (iako nedavni porast kriminala, prema najnovijim podacima, uglavnom potiče od onlajn prevara i krađa po prodavnicama), obećao da će istovremeno povećati zatvorske kazne i smanjiti prenaseljenost, i zavetovao se da će uspostaviti red pomoću „višeg i fizički strožeg standarda za policajce“ – napisali su autori i dodali:

- Govoreći nakon vikenda nasilnih antiimigracionih protesta u Epingu, Faraž je takođe povezao navodno bezakonje u Britaniji sa migracijama: „Mnogi krše zakon samim ulaskom u UK, a zatim čine dalja krivična dela kada su ovde – ne poštujući naše zakone, kulturu i civilizovanost. Jedini prihvatljiv odgovor je deportacija.“

Pretnja kriminalom je politički manevar

Prizivanje kriminala kao pretnje, a političara kao rešenja, isprobani je politički manevar, naveli su kriminolozi.

- Videli smo da taj manevar primenjuju i levica i desnica, u mnogim delovima sveta, decenijama. Stjuart Hol i njegove kolege su ispitali ovaj fenomen sedamdesetih godina u svojoj ključnoj knjizi Nadziranje krize. Naša analiza sugeriše da je tačnost statistike o kriminalu često manje važna od toga kako političari uobličavaju javne strepnje – putem medija, retorike i političkih inicijativa. Ukratko: javnost često reaguje podjednako na emocije kao i na dokaze – naveli su autori.

Oni su dodali da je jedan od problema u Engleskoj i Velsu to što postoje dva glavna izvora podataka o kriminalu. Prvi, na koji se Faraž uveliko oslanja, jeste kriminal koji evidentira policija. Ali, naglašavaju, ti podaci pružaju samo delimičnu sliku o stvarnom obimu kriminala. Drugi i za autore pouzdaniji izvor je Anketa o kriminalu za Englesku i Vels (CSEW), koja ispituje reprezentativni uzorak javnosti o njihovim iskustvima sa kriminalom u proteklih 12 meseci. Značajno je da ona uključuje i one incidente koji nisu prijavljeni policiji.

Anketa, koja se sprovodi od ranih 1980-ih, pokazala je dugoročan pad broja krađa, napada i nasilja (sa ili bez povreda) od sredine do kasnih 1990-ih. Zanimljivo je da je Faraž rekao novinarima da se CSEW „zasniva na lažnim podacima“, ne pruživši nikakve dokaze za takvu tvrdnju.

Kriminal ima vrednost na izborima

- Kriminal ima političku vrednost na izborima. On omogućava strankama i političkim akterima da projektuju snagu, odlučnost i kontrolu. Faražova retorika je osmišljena da izazove hitnost i anksioznost. To je dobro poznat scenario. Vlada Margaret Tačer je iskoristila strahove vezane za zakon i red. Novi laburisti su učinili „antisocijalno ponašanje“ centralnom tačkom fokusa u vreme kada je kriminal, zapravo, bio u padu. U istraživanju sprovedenom s kolegama, ispitali smo kako strahove ljudi o određenim zločinima oblikuju ne samo stvarne stope kriminala, ili starost, pol ili etnička pripadnost osobe, već i politički kontekst u kojem su odrasli – naveli su autori.

Koristeći podatke iz CSEW i metodologiju nazvanu analiza starosne dobi, perioda i kohorte, istražili su kako su različite „političke generacije“ razvile i zadržale specifične brige o kriminalu, koje su postale politički alat.

- Pronašli smo jasne obrasce. Oni koji su odrasli tokom ere Džejmsa Kalahana, od sredine do kasnih 1970-ih, kada su političari neprestano upozoravali na „ulične pljačke“, bili su skloniji da vremenom iskazuju anksioznost zbog uličnih razbojništava. Generacija Tačerove, koja je stasala tokom naglog porasta „imovinskog kriminala“, bila je sklonija od drugih grupa da izražava dugoročne strahove od provala. A oni koji su odrasli pod Novim laburistima, tokom vrhunca agende o „antisocijalnom ponašanju“, prijavljivali su uporne brige o neredima u komšiluku, čak i dok je broj evidentiranih incidenata opadao – napisali su autori i dodali:

- Drugim rečima, politička retorika kojoj su ljudi izloženi tokom godina odrastanja i formiranja ostavlja trajan utisak na njihov odnos prema kriminalu. Debate o kriminalu postaju ukorenjene u ličnom i generacijskom sećanju.

Kriminal je stvaran i žrtve pate

Naučnici su naglasili da je „kriminal je stvaran i žrtve pate“.

- Ipak, iskrivljavanje njegove prirode i rasprostranjenosti može narušiti poverenje javnosti u institucije koje imaju zadatak da nas štite. Može podstaći kaznene i neefikasne političke odgovore. I može dovesti do toga da se čitave zajednice osećaju ciljanim, kriminalizovanim ili nesigurnim, na osnovu selektivnih i često senzacionalističkih narativa. Apsolutno moramo da razgovaramo o kriminalu. Ali takođe moramo da razgovaramo o tome kako razgovaramo o kriminalu. Ko oblikuje debatu, koje se statistike koriste, ko i koliko ljudi je izostavljeno iz zvaničnih evidencija, čiji se strahovi pojačavaju i ko želi da iskoristi kriminal? - nagasili su profesori kriminologije.

(Telegraf Nauka/The Conversation)