„Superekstremiteti“ bi mogli pomoći astronautima da lakše ustanu nakon padova

Ljudi nisu putovali na Mesec otkako se program „Apolo“ završio 1972. godine, ali će program „Artemis“ uskoro vratiti ljude na lunarnu površinu – prvo sletanje sa posadom je predviđeno za 2026.

Astronauti će pokušati da urade stvari koje ljudi ranije nisu radili, poput izgradnje baze pogodne za život radi omogućavanja dugoročnih poseta i istraživanja kraterima ispunjenog južnog pola Meseca.

Inovatori širom sveta rade na rešenjima koja će im pomoći da ostvare te ciljeve i budu bezbedni. To uključuje istraživače iz Masačusetskog instituta za tehnologiju (MIT), koji razvijaju nosive robotičke ekstremitete koji treba da pomognu astronautima da se vrate u normalu posle padova.

Preporučujemo

Takozvani „superekstremiteti“ su dizajnirani da se protežu iz ranca koji sadrži sistem za održavanje života. Kad astronaut padne, dodatni par ekstremiteta može da se protegne kao pomoć prilikom ustajanja, čuvajući energiju za druge zadatke.

Mesečeva delimična gravitacija čini održavanje ravnoteže nezgodnim. Astronauti iz misija „Apolo“, njih 12 koji su hodali po Mesecu, pali su 27 puta i umalo doživeli još 21 nezgodu.

Kad je astronaut Čarli Djuk pao na Mesecu 1972, obavljajući testove na lunarnom tlu, bila su mu potrebna tri pokušaja dok nije ustao. Studija Mičigenskog univerziteta otkriva da su padovi uobičajeniji dok, poput Djuka, astronauti skupljaju uzorke ili koriste instrumente – što će astronauti iz misije „Artemis“ verovatno raditi.

„Superekstremitete“ je pre desetak godina razvio Hari Asada, profesor na Institutu, i već su ih testirali proizvođači aviona i brodova. Sad se adaptiraju za astronaute.

Erik Balesteros, doktorand na Institutu i saradnik NASA, kaže da je potrebno još rada u pogledu bezbednosti.

Dr Džonatan Klark, profesor sa Medicinskog koledža Bejlor, takođe saradnik NASA, kaže da ekstremni uslovi u svemiru – od temperatura preko kontaminirajućih čestica poput prašine do elektromagnetnog zračenja – mogu značiti da je potrebno mnogo novca i vremena da tehnologija bude odobrena za upotrebu van Zemlje.

Međutim, brzina inovacija u svemirskoj tehnologiji je zapanjujuća – bili su potrebni vekovi ili decenije da naučna fantastika postane stvarnost, sad su u pitanju godine, dodao je on.

Ana Dijas Artiles, docent za aerokosmičko inženjerstvo na teksaskom Univerzitetu A&M, kaže da bi superekstremiteti mogli smanjiti metabolički trošak pri ustajanju, ali bi mogli povećati težinu i zahtevati više pogonske energije.

Prašina na Mesecu je „supertoksična“, tako da bi moglo biti štetno za astronauta da se valja po lunarnoj površini pokušavajući da ustane – a superekstremiteti bi mogli pomoći da se taj problem eliminiše. Robotički ekstremiteti su zaista super i zaista korisni, dodaje ona.

Ljudi dosad nisu imali baš mnogo prilike da rade na Mesecu. Po Mesecu su najduže šetali astronauti iz misije Apolo 17 – sedam sati i 37 minuta.

Učesnici misije Artemis – među kojima će takođe biti astronauti iz zemalja kao što je Japan – provešće do nedelju dana na Mesecu, učeći da žive i rade van Zemlje, u okviru priprema za ekspedicije na Mars. Kina ima sopstvene planove da ode na Mesec do 2030, gde će graditi istraživačku stanicu.

Balesteros planira da tokom sledećih nekoliko godina pomoću „tehnike švajcarskog vojničkog noža“ pretvori superekstremitete u sistem za astronaute koji ima različite važne namene, ali sa objedinjenim dizajnom.

Zatim, ovi ekstremiteti bi trebalo da funkcionišu kao dodatni par nogu – da pomognu da se od tačke A do tačke B stigne brže i bez potrošnje mnogo energije, uz održavanje ravnoteže.

Osim toga, posvetiće pažnju osmišljavanju kako superekstremiteti mogu da upotrebe instrumente radi pomaganja u zadacima poput iskopavanja, uzorkovanja i izgradnje.

„Želim da budu gotovo kao prirodni produžetak tela…tako da je astronautu gotovo neobično da bude bez njih“, kaže Balesteros.

On se nada da će u budućnosti ovi dodatni ekstremiteti postati „nova normalnost“ – nova paradigma za astronaute.

(Telegraf Nauka/Yahoo/CNN)