Naučnici ispitivali moždanu aktivnost - neverovatno jaka sestrinska veza ih iznenadila

Sestre pokazuju znatno sličniju moždanu aktivnost dok gledaju film nego prijatelji ili poznanici

Istraživanje o načinu na koji naš mozak reaguje na zajednička iskustva pokazalo je da bliske veze, poput onih među sestrama, imaju dublji uticaj na našu neuronsku aktivnost nego što se ranije mislilo. U nedavnoj studiji sprovedenoj u Finskoj, otkriveno je da sestre pokazuju znatno sličniju moždanu aktivnost dok gledaju film, u poređenju sa prijateljima ili poznanicima.

Ova fascinantna sličnost zabeležena je u regijama mozga povezanim sa složenim kognitivnim funkcijama, kao što su mreža podrazumevanog režima i senzorne obradne regije. Ovi nalazi, objavljeni u časopisu NeuroImage, otvaraju nove uvide u neuralne osnove društvenih veza i način na koji bliskost odnosa oblikuje našu percepciju sveta, piše PsyPost.

Preporučujemo

Homofilija je poznata kao sklonost ljudi da formiraju veze sa drugima koji su slični njima po raznim osnovama, poput uverenja, vrednosti, društvenog statusa ili demografskih karakteristika. Ova pojava često se primećuje na društvenim mrežama, gde ljudi sa sličnim interesovanjima i poreklom gravitiraju jedni prema drugima, stvarajući stabilne društvene grupe. S jedne strane, homofilija može ojačati koheziju unutar grupa, dok s druge strane može ograničiti izloženost različitim perspektivama, potencijalno doprinositi društvenim podelama.

Nasuprot tome, porodična premija ukazuje na posebnu sklonost ljudi ka rodbinskim vezama. Ovo podrazumeva jače i stabilnije veze sa članovima porodice u poređenju sa prijateljima ili poznanicima. Ove veze su ukorenjene u zajedničkom genetskom poreklu i iskustvima, što rezultira dugotrajnim i čvrstim odnosima, čak i uprkos fizičkoj udaljenosti ili različitim životnim putevima.

Moždana aktivnost prijatelja

Prethodna istraživanja su pokazala da prijatelji imaju sličnije obrasce moždane aktivnosti dok gledaju isti film, u poređenju sa poznanicima, što ukazuje na oblik neuralne homofilije. Međutim, istraživački tim pod vođstvom Mareike Baha-Trams, želeo je da istraži da li se ova sličnost proteže i na članove porodice, posebno sestre. Cilj je bio da se utvrdi da li su moždane aktivnosti sestara sličnije nego kod prijateljica, kao i da se istraži da li se ove sličnosti mogu objasniti drugim faktorima kao što su anatomske sličnosti, pokreti očiju, srčani ritam ili obrasci disanja.

Studija je uključila 30 zdravih žena uzrasta od 19 do 39 godina, organizovanih u 10 grupa. Svaka grupa sastojala se od dve sestre i jedne prijateljice jedne od sestara, koja je bila poznanica druge sestre. Ova pažljivo osmišljena postavka omogućila je istraživačima da uporede moždanu aktivnost kroz tri tipa odnosa: sestre, prijatelji i poznanici.

Učesnice su gledale 24-minutnu verziju filma Čuvar moje sestre, koji se bavi moralnom dilemom između dve sestre: Ana, koja treba da donira bubreg svojoj bolesnoj sestri Kejt, ali odbija. Emocionalna i etička složenost filma činila ga je idealnim za istraživanje kako različiti društveni odnosi mogu uticati na moždanu aktivnost. Zanimljivo je da su se istraživači odlučili za film koji prikazuje upravo odnos između sestara, što je dodatno potenciralo mogućnost istraživanja ove specifične veze.

Svaka učesnica prošla je četiri fMRI sesije, gledajući film pod različitim uslovima. U svakoj sesiji, učesnice su bile instruisane da posmatraju film iz perspektive jedne od sestara, uz informaciju da su sestre u filmu bile genetski povezane ili da je jedna bila usvojena. Nakon druge sesije, učesnice su pogledale originalni kraj filma, koji otkriva da je bolesna sestra tražila od zdrave sestre da odbije donaciju. Ovo otkriće omogućilo je istraživačima da dodatno istraže kako promene u percepciji likova mogu uticati na moždanu aktivnost.

Nakon fMRI sesija, učesnice su popunile niz upitnika, uključujući Hatfieldovu skalu emocionalne kontagije, koja meri emocionalnu empatiju, kao i BIS/BAS skalu, koja procenjuje inhibiciju i aktivaciju ponašanja. Takođe su ocenile nivo uzbuđenja tokom filma, čime su pružile dodatne podatke o svojoj emocionalnoj i fiziološkoj reakciji na sadržaj.

Povećana sličnost signala

Rezultati studije pokazali su da su moždane aktivnosti sestara bile znatno sličnije nego kod prijatelja, dok su aktivnosti prijatelja bile sličnije nego kod poznanika. Ova povećana sličnost u moždanoj aktivnosti zabeležena je u širokim područjima parijetalnog, temporalnog i okcipitalnog korteksa, kao i u delovima frontalnog korteksa, lateralno i medijalno. Ove regije su ključne za više kognitivne procese, što uključuje i složenu obradu informacija, a ne samo osnovnu senzornu percepciju.

Jedno od najznačajnijih otkrića bila je povećana sličnost u mreži podrazumevanog režima, grupi moždanih regija koje su aktivne kada je um u mirovanju i nije fokusiran na spoljne stimuluse. Ova mreža je povezana sa samo-refleksijom, maštanjem i razmišljanjem o prošlim ili budućim događajima. Istraživači su otkrili da su sestre, više nego prijatelji ili poznanici, obrađivale i ocenjivale događaje u filmu na sličan, složen i refleksivan način.

Zanimljivo je da se sličnost u moždanoj aktivnosti među sestrama nije mogla pripisati zajedničkim pokretima očiju, emocionalnim odgovorima ili fiziološkim faktorima kao što su srčani ritam i disanje. Ovo sugeriše da je sličnost u moždanoj aktivnosti verovatno rezultat dubljih, moguće intrinzičnih faktora vezanih za njihov odnos.

Studija Mareike Baha-Trams i njenih kolega pruža dragocene uvide u to kako porodične veze, posebno među sestrama, mogu oblikovati način na koji mozak obrađuje informacije. Kako autori studije ističu istraživanje pokazuje da sestre, osim jednostavne percepcije stimulusa, obrađuju i ocjenjuju događaje u filmu na sličniji način nego subjekti sa različitim odnosom. Bliska sličnost u moždanoj aktivnosti između sestara može biti rezultat zajedničkih gena, iako je ova mogućnost malo verovatna, jer u ovoj studiji kontrolisale su se mogućnost da sestre imaju veću strukturnu sličnost mozga.

Ova otkrića ukazuju na to da homofilija, sklonost ka formiranju veza sa sličnim ljudima, verovatno ima i neuralnu osnovu. Ipak, važno je napomenuti da je studija imala određena ograničenja: broj učesnika bio je relativno mali, sve su bile žene, i svi su gledali samo jedan film. Moguće je da rezultati studija koje uključuju muškarce, različite filmove ili veće grupe učesnika, mogu pokazati različite obrasce. Uprkos ovim ograničenjima, studija otvara vrata za dalje istraživanje kako društvene veze oblikuju naš mozak i utiru put za bolje razumevanje ljudske socijalnosti.

(Telegraf Nauka / PsyPost)