Mekani robotski nosivi uređaj popravlja hodanje osobe sa Parkinsonovom bolešću

„Zamrzavanje“ je jedan od najuobičajenijih i onesposobljavajućih simptoma Parkinsonove bolesti, neurodegenerativnog poremećaja koji pogađa više od devet miliona ljudi širom sveta.

Kad se osobe sa Parkinsonovom bolešću zamrznu, one odjednom izgube sposobnost pomeranja stopala, često usred koraka, što dovodi do niza zastajanja u koračanju do potpunog zastoja. Ove epizode su jedan od najvećih uzroka padova kod ljudi sa Parkinsonovom bolešću.

Danas se ta ukočenost tretira nizom farmakoloških, hirurških i bihevioralnih terapija, od kojih nijedna nije naročito efikasna, piše MedicalXpress.

Preporučujemo

Šta ako postoji način da se to zamrzavanje potpuno spreči?

Istraživači iz Harvardske škole za inženjering i primenjene nauke (SEAS) i Bostonskog koledža za zdravlje i rehabilitaciju upotrebili su mekanog, nosivog robota kako bi pomogli osobi sa Parkinsonovom bolešću da hoda bez zastoja.

Robotska odeća, koja se nosi oko kukova i butina, nežno gura kukove dok je noga u zamahu, pomažući pacijentu da napravi duži korak.

Uređaj je potpuno eliminisao kočenje prilikom hoda u zatvorenom prostoru, omogućavajući brže i duže hodanje. Samo neznatna mehanička pomoć dala je momentalne rezultate, kaže Konor Volš, profesor iz SEAS-a. Mekana robotika bi mogla omogućiti pacijentima ne samo ponovnu mobilnost, već i nezavisnost.

Volšova laboratorija više od deset godina radi na razvoju pomoćnih i rehabilitacionih robotskih tehnologija za popravljanje mobilnosti individua posle moždanog udara i onih sa amiotrofičnom lateralnom sklerozom (ALS) ili drugim bolestima koje pogađaju mobilnost.

Naučnici su šest meseci radili sa 73-godišnjim čovekom obolelim od Parkinsonove bolesti, koji je uprkos hirurškom i farmakološkom tretmanu doživljavao brojna i onesposobljavajuća zamrzavanja više od 10 puta dnevno, zbog čega je često padao.

Nosivi uređaj koristi kablovske aktivatore i senzore koji se nose oko struka i butina. Na osnovu podataka o kretanju dobijenih od senzora, algoritmi procene fazu koraka i proizvedu pomoćne sile u saradnji sa mišićnim pokretom.

Efekat je nastupio odmah. Bez ikakve posebne obuke, pacijent je mogao da hoda bez zastajanja u zatvorenom prostoru i sa tek nekoliko epizoda na otvorenom. Takođe je mogao da hoda i govori bez zastajanja, što se retko dešavalo bez uređaja.

Uređaj bi takođe mogao poslužiti boljem razumevanju mehanizma zamrzavanja koraka. Pošto ne razumemo zamrzavanje hoda u potpunosti, ne razumemo u potpunosti ni zašto je ovaj pristup tako uspešan, kažu naučnici.

Međutim, tretman problema „odozdo prema gore“, a ne „odozgo prema dole“ možda ima koristi. Uspostavljanje skoro normalne biomehanike menja perifernu dinamiku hodanja i može uticati na centralno procesuiranje kontrole hoda.

(Telegraf Nauka/MedicalXpress)