Da li su u Japanu postojale žene samuraji i koliko često su učestvovale u bitkama?

Samuraji su poznati kao vešti ratnici. Međutim, da li su među njima bile žene? Samuraji u Japanu su poznati kao vešti ratnici koji su sledili kodeks časti. U popularnoj kulturi i muzejima, često su prikazani kao muškarci, zbog čega se postavlja pitanje: Da li su i žene bili samuraji?

Žene samuraji su postojale i postoje neki dokazi da su se borile u bitkama. Ipak, koliko često su se borile je predmet rasprave, pri čemu neki stručnjaci kažu „veoma retko“, a drugi sugerišu da se to dešavalo češće.

Preporučujemo

Jedna važna tačka u odgovoru na ovo pitanje jeste da su samuraji bili čitava društvena klasa, ponekad nazivana „buši“. Svako rođen u ovoj klasi bio je „samuraj“, bez obzira na to da li se borio ili praktikovao bilo kakav oblik borilačkih veština.

„Svaka žena rođena u statusnoj grupi samuraja bila je 'ženski samuraj’ čak i ako nikada nije držala neko oružje, baš kao što je svaki muškarac rođen u toj statusnoj grupi bio samuraj, bez obzira na to koliko je bio slab/nespreman itd.“, kaže Šon O'Rajli, profesor japanskih studija na Međunarodnom univerzitetu Akita.

Međutim, nije jasno koliko često su žene samuraji učestvovale u bitkama. Žene koje su se borile u bici ponekad se nazivaju „ona-muša“ – ženski ratnici.

„Moram da kažem, kao istoričar, da one verovatno nisu bile toliko česte, ni vojno značajne kao što većina ljudi danas misli“, rekao je O'Rajli.

Neki dobri dokazi za učestvovanje žena samuraja u borbama dolaze iz kasnog 19. veka, blizu vremena kad je klasa samuraja ukinuta, napisala je 2001. godine Dajana Rajt, profesorka na Univerzitetu Zapadni Vašington.

Japan je tada bio u građanskom ratu pošto su se pristalice šogunata Tokugava, koji je vladao Japanom otprilike od 1603. do 1868. godine, borile protiv onih koji su želeli da svrgnu šogunat i vrate neka vojna ovlašćenja caru. Bošin rat, kako se ponekad naziva, trajao je od januara 1868. do juna 1869. Tokom rata je zabeležen jedan broj slučajeva kad su žene samuraji, koje su se borile na strani šogunata, učestvovale u bitkama.

Snage šogunata je predvodio Aizu domen (regionalna vlada na severu Japana), a tokom opsade glavnog grada Aizu-Vakamatsu grupa žena samuraja formirala je sopstvenu jedinicu poznatu kao "Džošigun". Iako se veruje da je 20 do 30 žena verovatno činilo tu jedinicu, poznato je samo 10 imena. Dvadesetdvogodišnja žena Nakano Takeko je bila nezvanični vođa.

Naoružane samo mačevima i naginatama (motkama sa zakrivljenim oštricama), borile su se u bici na mostu Janagi protiv snaga opremljenih puškama. Zapisi ukazuju da je Nakano Takeko ubila pet ili šest muškaraca svojom naginatom pre nego što je pogođena. Bitka se završila porazom i preživele pripadnice Džošiguna, zajedno sa muškim trupama, morale su da se povuku u zamak.

Za vreme šogunata Tokugava, žene iz samurajske klase morale su da se obučavaju u borilačkim veštinama sa naginatom kako bi mogle da brane sebe i svoje porodice. Količina obuke je varirala, pri čemu je obuka za žene iz Aizu domena obično bila obimnija.

Ostaci ženskih ratnika

Humka u Numazuu, gradu u centralnom Japanu, možda sadrži ostatke žena samuraja koje su učestvovale u borbi, smatraju neki stručnjaci. Grobnica sadrži ljudske lobanje, zajedno sa drugim skeletnim kostima, a analiza ostataka objavljena je 1989. godine na japanskom.

Lobanje potiču od oko 105 osoba: sve su bile mlade odrasle osobe kad su umrle, a otprilike trećina su bile žene. Živele su u 16. veku, a naučnici su ih protumačili kao ostatke ljudi ubijenih u borbi, verovatno u bici između klanova Takeda i Hodžo.

Ova grobnica ukazuje da su žene učestvovale u borbi i ginule u 16-vekovnim bitkama, rekao je Tomas Konlan, profesor srednjovekovne japanske istorije na Prinstonskom univerzitetu. Međutim, Karl Frajdej, profesor emeritus istorije na Univerzitetu Džordžije, kaže da grobnicu treba posmatrati sa oprezom, jer ne možemo biti sigurni da su svi sahranjeni zaista učestvovali u borbi. Moguće je da se neki od sahranjenih nisu borili, ali su bili ubijeni.

Priče i legende o ženama samurajima

Možda najpoznatija žena samuraj koja je učestvovala u borbi je Tomoe Gozen, krajem 12. veka. Priče kažu da je služila gospodaru po imenu Minamoto no Jošinaka i da se borila u Genpei ratu, između klanova Taira i Minamoto, otprilike od 1180. do 1185.

Jedan od zapisa, „Priča o Heike“ kaže da je „kao ratnik mogla da se uporedi sa hiljadu običnih muškaraca, vešta u upotrebi oružja, sposobna da savije najsnažniji luk, na konju ili na nogama, uvek spremna sa svojim mačem da se suoči sa svakim đavolom ili bogom koji joj se nađe na putu“.

Još jedna poznata žena iz priča je Ohori Tsuruhime, koja je živela oko 1526. do 1543. Postala je glavna sveštenica hrama Ojamazumi na ostrvu Omišima, nakon što su joj otac i braća ubijeni dok su branili ostrvo od regionalnog vladara Oučija Jošitake.

Iako je imala samo 16 godina, preuzela je vođenje odbrambenih snaga ostrva i branila ga od napadača. Tokom odbrane je tvrdila da joj je pomagao duh hrama i upoređivana je sa Jovankom Orleankom. Nešto od onoga što se smatra njenim oklopom izloženo je danas u hramu. Konlan kaže da je to oklop iz 16. veka koji je „prilagođen ženskoj anatomiji“.

Međutim, Frajdej kaže da treba da budemo oprezni prilikom tumačenja ovakvih priča. „Postoje priče o ženama ratnicima, kao što su Tomoe Gozen, Hangaku Gozen, Ohori Tsuruhime, Ueno Tsuruhime i još nekoliko drugih, ali su sve te žene polulegendarne — naročito kad je reč o njihovom učešću u bitkama“.

Bez obzira na to koliko su priče tačne, žene ratnici su postale poznate. "Mitologizacija žena ratnika iz davnina počela je u japanskom periodu Kamakura (oko 1185–1333) i intenzivirala se u periodu Edo (oko 1603–1868], uz veliko širenje prikaza žena sa naginatom i slično“, rekao je O'Rajli. Frajdej, pak, kaže da „činjenica da su ove žene postale toliko poznate predstavlja dobar pokazatelj koliko su žene ratnici morale biti neuobičajene".

Tabui o ženama i borbi

Friday misli da bi žene samuraji veoma retko učestvale u borbi jer se to smatralo tabuom.

„Jedan fascinantan primer vojne prakse u porodici Hodžo zabranjuje deljenje prostorija sa ženama tri dana pre borbe, dopuštanje trudnicama ili ženama koje su nedavno rodile da dodiruju oružje ratnika, vožnju u čamcima sa ženskim putnicima do bitke i čak dopuštanje ženama da gledaju leđa oficira koji odlaze u kampanje“, rekao je on.

„U suštini, iako je gotovo sigurno bilo bar nekoliko slučajeva da su žene učestvovale u japanskim bitkama tokom perioda od 8. do 16. veka…apsolutno nema dobrih dokaza koji bi podržali zaključak da su žene ratnici bile češće u Japanu nego u srednjovekovnoj Francuskoj ili antičkoj Sparti, a kamoli da se to događalo dovoljno često da bi se nazvalo praksom ili čak fenomenom“.

Iako je klasa samuraja ukinuta tokom 1870-ih, neke od obuka koje su izvodile žene samuraji se praktikuju i danas. Škola Jošin (grana tradicionalnih japanskih borilačkih veština) još praktikuje naginatu u kimonu, što odražava činjenicu da bi žene mogle iznenada morati da uzmu oružje — i stoga nema vremena da se presvlače.

(Telegraf Nauka/Live Science)