Brzina klimatskih promena je važnija od ukupne toplote u trci za spas ključnih atlantskih struja

Brzina globalnog zagrevanja, a ne količina dodatne toplote, mogla bi odrediti da li će sistem okeanskih struja poznat kao Atlantska obrtna cirkulacija (AMOC) preći kritičnu tačku, sugeriše novo istraživanje.

Atlantske okeanske struje koje regulišu globalnu klimu mogu se prilagoditi rastućim temperaturama, ali sama brzina zagrevanja mogla bi izazvati katastrofalan kolaps ovih struja u narednih nekoliko decenija.

Preporučujemo

Klimatski modeli pokazuju da kad globalne temperature rastu sporo, usled malih godišnjih povećanja atmosferskog ugljen-dioksida, sprega isparavanja i morskog leda održava snagu atlantskih struja na temperaturama koje premašuju 5 stepeni Celzijusovih zagrevanja iznad preindustrijskih nivoa.

Nasuprot tome, brz porast globalnih temperatura usled godišnjih emisija gasova staklene bašte koje su jednake ili veće od današnjih može dovesti do kritične tačke pri samo 2 stepena zagrevanja.

„Pod uslovima sporog zagrevanja, čitav okean, od površine do najdubljih slojeva, ima vremena da se postepeno reorganizuje i prilagodi na izmenjene uslove“, kažu naučnici sa Univerzitetu u Utrehtu. „Pri bržem zagrevanju, okean jednostavno ne može da drži korak“.

Studija je istraživala kako različite brzine klimatskih promena mogu uticati na stabilnost AMOC-a, džinovske mreže okeanskih struja koja uključuje Golfsku struju i prenosi toplotu na severnu hemisferu.

Nestabilan AMOC bi mogao učiniti klimu u nekim regionima neprepoznatljivom dugoročno posmatrano. Specifično, sporije struje mogle bi izazvati ledeno hladno vreme u delovima Evrope, povećati porast nivoa mora duž istočne obale SAD i uzrokovati suše oko ekvatora, pokazala su prethodna istraživanja.

Prethodna istraživanja sugerišu da je AMOC najslabiji u više od 1.000 godina i da bi se mogao zaustaviti ako globalno zagrevanje dostigne određeni prag, za koji se procenjuje da bi mogao biti oko 4 stepena iznad preindustrijskog nivoa. Međutim, nova studija ukazuje da je u pitanju više od jednog broja.

AMOC je osetljiv na globalno zagrevanje jer se cirkulacija oslanja na tonjenje površinskih voda u severnom Atlantiku da bi se formirale struje na dnu koje pokreću sistem. Površinske vode tonu ako su gušće — tipično hladnije i slanije — od slojeva ispod njih. Međutim, rastuća toplota u severnom Atlantiku zagreva površinske vode i arktička voda dobijena topljenjem smanjuje njihovu koncentraciju soli, tako da se ove bitne struje na dnu formiraju manje pouzdano nego ranije.

Naučnici su sproveli eksperimente u kojima simuliraju porast nivoa atmosferskog ugljen-dioksida tokom vremena.

„Namerno smo posmatrali scenario koji je mnogo sporiji od onoga što doživljavamo danas. To nam je omogućilo da izolujemo efekat same brzine zagrevanja, nezavisno od toga koliko na kraju postane toplo“, kažu istraživači.

Rezultati sugerišu da će tempo zagrevanja, a ne sama dodatna toplota, odrediti da li će AMOC izdražati klimatske promene. AMOC je ostao snažan do 5,5 stepeni zagrevanja pre nego što je sistem doživeo kolaps. U simulaciji bržeg zagrevanja, AMOC se urušio kad je zagrevanje dostiglo 2,2 stepena.

Sporo zagrevanje omogućava AMOC-u da se prilagodi izmenjenim uslovima putem dva mehanizma. Prvo, postepeni rast temperatura može izazvati veće isparavanje u severnom Atlantiku, uklanjajući slatku vodu i koncentrišući so u površinskim slojevima, što im olakšava tonjenje. Drugo, severni Atlantik bi primao manje arktičke vode nastale topljenjem jer bi se većina leda već istopila. Manji prilivi slatke vode omogućili bi sistemu da se reguliše, ali je ključno da se ove promene moraju dešavati polako.

Istraživanje ima implikacije po klimatsku politiku, pošto su trenutni ciljevi i procene rizika zasnovani na temperaturnim pragovima. Politika bi trebalo da uzmu u obzir i brzinu zagrevanja, kažu istraživači.

Osim toga, važno je reći da klimatske strategije koje uključuju privremeno prekoračenje — što znači da privremeno premašimo granicu zagrevanja pre nego što ponovo spustimo temperature pomoću tehnologija kao što je zahvatanje ugljenika — mogu izazvati ireverzibilne prelomne tačke u AMOC-u i drugim Zemljinim sistemima.

Nova studija pokazuje da se kolaps AMOC-a može izbeći ako usporimo tempo globalnog zagrevanja, ali tačna granica još nije jasna. Iako sama studija nije dovoljna da utvrdi ograničenja u pogledu brzine promene ugljen-dioksida da bi se sprečio kolaps AMOC-a, ona naglašava važnost razmatranja brzine porasta ugljen-dioksida zajedno sa nivoom globalnog zagrevanja prilikom proučavanja reakcija Zemljinih sistema na klimatske promene, kažu stručnjaci.

(Telegraf Nauka/Live Science)