Zašto neke životinje jedu svoje mladunce

Životinjski filijalni kanibalizam je zabeležen kod riba, insekata, pa čak i kod domaćih ljubimaca.

„Generalno, kanibalizam nad mladuncima je izuzetno rasprostranjen“, kažu naučnici sa Švedskog univerziteta poljoprivrednih nauka u Upsali. „To je alat mnogih vrsta, nešto ugrađeno u njihove reproduktivne strategije“.

Preporučujemo

Kod više od 1.500 poznatih kanibalističkih vrsta, kanibalizam roditelja prema deci je zabeležen kod veoma raznolikih stvorenja poput peščanih glavoča, jelenaka i domaćih ljubimaca. Čudno je to što ovakvo ponašanje, koje se naziva filijalni kanibalizam, često koegzistira sa roditeljstvom: mnoge od vrsta koje jedu svoje mlade obično se staraju o njima. Deluje ne samo jezivo, već nelogično i kontraproduktivno.

Ako životinje imaju instinkt da se razmnožavaju i obezbede opstanak potomstva, koje sile bi ih mogle navesti da to isto potomstvo unište? Iako možda deluje protivrečno, postoji mnogo razloga zbog kojih jedenje sopstvenih mladunaca zapravo može biti od koristiti za dugoročni reproduktivni uspeh životinje.

Različite životinje imaju različite reproduktivne strategije

Razmnožavanje je investicija, a roditeljstvo još veća, ali različite životinje ulažu različite količine vremena, energije i resursa u svoje mlade. Najmanje je verovatno da će svoje mladunce pojesti one životinje koje se sporije razmnožavaju, kao što su slonovi ili kitovi, koje odgajaju samo jednog mladunca u dugom periodu – ako ste zarobljeni brigom o jednom jedinom potomku i ulažete mnogo truda u to, manja je verovatnoća da će doći do kanibalizma.

Veća je verovatnoća da će životinje sa bržim reproduktivnim ciklusima jesti svoje mladunce. Vrste koje imaju velika legla mogu biti sklonije delimičnom filijalnom kanibalizmu – pojedu samo ponekog mladunca, pošto je život jedinke manje važan nego ukupan reproduktivni uspeh.

Delimični i potpuni filijalni kanibalizam (jedenje ponekih ili svih mladunaca) zapravo su dva različita ponašanja sa različitim razlozima. Delimični filijalni kanibalizam je najčešći kod životinja poput insekata, pauka i riba, koje mogu imati stotine ili čak hiljade mladunaca istovremeno.

Neki od ovih roditelja pojedu nekoliko potomaka ako nemaju šta drugo da jedu. Drugi to čine da bi osigurali da mladunci imaju dovoljno hrane. Studija iz 1987. o lešinarskim bubama sugerisala je da kad nema dovoljno hrane insekti pojedu deo potomstva kako bi preživeli mladunci bili dobro nahranjeni.

Neki sisari, uključujući poznate životinje poput mačaka, pasa i svinja, mogu pojesti pojedine članove legla koji su mrtvorođeni ili imaju male šanse za opstanak zbog bolesti. To može biti način da se obnovi energija prvobitno uložena u stvaranje potomstva — porođaj je za majke uvek iscrpljujući.

Istraživači su identifikovali mnoge druge razloge za delimični filijalni kanibalizam, uključujući smanjivanje prenatrpanosti, održavanje ravnoteže među polovima ili čak uticaj neke parazitske infekcije.

Delimični filijalni kanibalizam primećuje se i u slučajevima kad jedan roditelj smanjuje broj mladunaca koji mu genetski ne pripadaju. Neki mužjaci riba mogu „nanjušiti“ da li su mladunci njihovi ili ne putem hemikalija koje se oslobađaju tokom izleganja. Međutim, to je protiv želja majke, jer je ona i dalje u srodstvu sa svim mladuncima i želi da obezbedi njihov opstanak.

Tako može doći do sukoba između ženke koja želi da zaštiti svoje mladunce i mužjaka koji želi da ih pojede. Kod ribljih vrsta u kojima mužjaci i ženke zajedno brinu o potomstvu, majke često čuvaju jaja, dok očevi patroliraju područjem i paze na bezbednost.

„Ovo je način da ženka pažljivo nadgleda leglo i uveri se da mužjak ne radi nešta što ona ne želi“, kažu straživači. „Konflikt (u pogledu kanibalizma) rešava se tako što ženka drži mužjaka podalje od potomstva“.

Potpuni filijalni kanibalizam znači nov početak

Potpuni filijalni kanibalizam „najčešće se javlja u situacijama kad veličina legla može dramatično da varira od jednog do drugog reproduktivnog pokušaja“. „Ako se desi da u jednom reproduktivnom pokušaju imate malo leglo, ili manje nego što ste se nadali, može doći do toga da roditelj pojede sve mladunce kako bi se krenulo ispočetka i pokuša da dobije novo, veće i vrednije leglo“, kažu istraživači.

Ova vrsta kanibalizma se viđa kod malih sisara poput glodara i zečeva. Studije su identifikovale stres kao faktor koji utiče na to da ženke glodara pojedu svoje mlade. U opasnom okruženju, kad su šanse potomstva za preživljavanje male, potpuni kanibalizam povećava šansu ženke da preživi i da se ponovo razmnožava kad uslovi budu bezbedniji.

Većina dosadašnjih naučnih istraživanja o kanibalizmu roditelja prema mladuncima izvedena je na ribama, delom zato što „ribe imaju širok spektar životnih istorija i mnogo raznovrsnih strategija roditeljstva“. Značajan broj istraživanja urađen je i na glodarima, ali daleko manje na drugim tipovima životinja.

Studije su podeljene između posmatranja u prirodi i kontrolisanih laboratorijskih uslova. Iako oba pristupa imaju važnu ulogu u istraživanju životinjskog ponašanja, uvek postoji mogućnost da veštački laboratorijski uslovi utiču na nivo kanibalizma roditelja prema potomstvu. Postoje i mnoga druga pitanja u vezi sa ovim ponašanjem pored pitanja koju korist životinje imaju od toga.

Istraživači identifikuju način na koji bi kanibalizam roditelja prema potomstvu mogao evoluirati, i kako bi se mogao razvijati tokom života individualne životinje, kao neke od nedovoljno istraženih oblasti.

Sve u svemu, naučnici su ustanovili da je ova tema mnogo složenija i prisutnija nego što se mislilo. „Tek sad shvatamo da postoji mnogo motivacionih faktora za ovo ponašanje. I verovatno ćemo u budućnosti otkriti još razloga“.

(Telegraf Nauka/Popular Science)