Paradoks konzervacije: Invazivne vrste su često ugrožene u svom prvobitnom staništu

Strane vrste koje su doneli ljudi predstavljaju jedan od glavnih uzroka globalnog propadanja vrsta – one su bile delimično odgovorne za 60% vrsta izumrlih širom sveta u nekoliko proteklih decenija. Strani sisari u centralnoj Evropi uključuju vrste poput smeđeg pacova, muflona i nerca.

Studija prevođena biolozima sa Bečkog univerziteta i Univerziteta Sapijenca u Rimu pokazuje da su neke od tih vrsta koje su doneli ljudi i same ugrožene u svojim zavičajima.

Preporučujemo

Globalizacija na Zemlji doprinosi uvođenju mnogih životinjskih i biljnih vrsta u nove delove sveta. Invazivne vrste mogu potisnuti domaće vrste putem nadmetanja ili prenosa novih bolesti. Istovremeno, pak, neke od tih stranih novodošlih vrsta su u opasnosti od ekstinkcije u svojim prvobitnim životnim sredinama.

To stvara konzervacioni paradoks – sad je pitanje da li populacije novodošlih vrsta koje su ugrožene u svojim originalnim staništima treba zaštititi ili se boriti protiv njih. Međutim, ranije nije bilo poznato na koliko novodošlih vrsta sisara se ovaj paradoks zaista odnosi. U novoj studiji, naučnici kvantifikuju to pitanje kako bi došli korak bliže do odgovora.

Ljudi su doneli ukupno 230 vrsta sisara u nove oblasti, gde su se one trajno nastanile. Naučnike interesuje koliko je od tih vrsta ugroženo u svom zavičaju. Uspeli su da pokažu da je 36 takvih vrsta sisara ugroženo u svojoj postojbini i da se konzervacioni paradoks odmosi na njih.

„Ovako veliki broj nas je mnogo iznenadio, pošto smo pretpostavljali da su invazivne vrste uveliko prisutne i u regionu svog porekla“, kaže Lisa Tedeski sa Univerziteta Sapijenca.

Jedna važna vrsta sisara koja je ugrožena u oblasti svog porekla je ćubasti makaki, čija brojnost je od 1978. godine opala za 85% u zavičaju na ostrvu Sulavesi, dok se raširila na druga indonežanska ostrva i tamo ima stabilne populacije.

Foto: Tim Strater from Rotterdam, Nederland, CC BY-SA 2.0 (https://creativecommons.org/licenses/by-sa/2.0), via Wikimedia Commons

Divlji zec je ugrožen u Evropi, dok u drugim delovima sveta, kao što je Australija, ima vrlo velike novouspostavljene populacije mnogo veće od onih u Evropi.

Većina vrsta ugroženih u postojbini potiče iz tropske Azije; u mnogim slučajevima je njihova propast rezultat velike destrukcije kišnih šuma i prekomernog lova. Populacije koje su ljudi odneli na druga mesta bi stoga mogle pomoći da se te vrste spasu od ekstinkcije.

Globalizacija – zaštita prirode suočava se sa teškim zadatkom

Prilikom procene globalnog rizika of ekstinkcije, primerci vrste koja ne živi u svom originalnom staništu ne uzimaju se obzir. Međutim, istraživači su sad pokazali da bi se ugroženost neke vrste umanjila ako bi njene pojave u novonaseljenim oblastima takođe bile uzete u obzir.

„Za 22% analiziranih vrsta, globalni rizik od ekstinkcije bio bi smanjen ako bi staništa u novim regionima bila uračunata“, objašnjava Franc Esl, istraživač biodiverziteta sa Univerziteta u Beču.

Ovaj nalaz naglašava veliki značaj populacija van oblasti porekla za opstanak ugroženih vrsta – naročito kad postoji visok nivo ugroženosti u originalnom staništu.

Međutim, uključivanje populacija u novim regionima u procenu ugroženosti vrsta takođe nosi rizike – na primer, manje pažnje se posvećuje zaštiti ugroženih populacija u oblasti porekla. Osim toga, populacije u novim oblastima mogu imati negativne efekte na druge vrste.

Glavni cilj mora i dalje biti zaštita vrsta u njihovim postojbinama. Ipak, verovatno je da će u budućnosti biti više vrsta u opasnosti od ekstinkcije u svojim postojbinama i sa boljim izgledima za opstanak u novim oblastima distribucije.

Zaštita prirode je tako suočena sa teškim zadatkom vaganja prednosti i rizika. To je takođe karakteristika globalizacije u distribuciji vrsta.

(Telegraf Nauka/Phys.org)