Bomba sa Arktika preti milionima ljudi! Živa iz večnog leda sve opasnija kako se svet zagreva

Foto:

Dok reka Jukon teče kroz Aljasku ka Beringovom moru ona dovodi do erozije arktičkog permafrosta (večnog leda) na svojim obalama i prenosi sedimente nizvodno. Među njima vreba i otrovni slepi putnik – živa.

Kako se Arktik zagreva i to četiri puta brže od globalnog proseka, živa milenijuma zarobljena u permafrostu otpušta se u životnu sredinu, saopštio je Koledž za literaturu, umetnost i nauku Dornsajf pri Univerzitetu Južne Kalifornije (USC Dornsajf).

Preporučujemo

Tim istraživača u studiji objavljenoj u žurnalu Enviromental Research Letters predstavio je precizniju metodu merenja žive koju permafrost otpušta u reku, ali i količine koja će tek biti otuštena.

Ovaj otrovni metal predstavlja zdravstvenu i ekološku pretnju za pet miliona ljudi koji žive u arktičkoj zoni, od čega tri miliona živi u oblastima gde će permafrost nestati do 2050.

- Ovo bi mogla biti džinovska bomba od žive na Arktiku koja samo čeka da eksplodira – relapek Džoš Vest, koautor studije i profesor geologije i ekologije na USC Dornsajf.

Živa se kreće iz vazduha do zemlje i vode, dodaje se u saopštenju. Prirodna atmosferska cirkulacija pomera zagađivače ka visokim geografskim širinama, što dovodi do akumulacije u Arktiku, objašnjava Vest.

- Zbog hemijskih karakteristika, mnogo žive je završilo u Arktiku. Permafrost ima više žive nego svi okeani, zemljište, atmosfera i biosfera zajedno – rekao je on.

Na Arktiku biljke apsorbuju živu, propadaju i postaju deo zemljišta, koji je vremenom postao permafrost. Hiljadama godina se koncentracija žive gomilala u zamrznutom zemljištu.

Živa koja se otpušta iz permafrosta nije akutna toksična pretnja, već se efekti osećaju tokom vremena. Ovaj metal se gomila u hrani koju ljudi jedu, a rizik od zagađenja vode za piće je minimalan.

- Decenije izloženosti živi, posebno sa skokom njenog nivoa u hrani, mogli bi da koštaju mnogo i to one koji žive u pogođenim oblastima – rekla je Izabel Smit, doktorand na USC Dornsajf i koautor studije.

(Telegraf Nauka/USC Dornsife)