Papagaji osvajaju svet: Pametni i prilagodljivi, uveliko žive u gradovima van svojih prvobitnih staništa

Foto: Vitaliy Pakhnyushchyy / Panthermedia / Profimedia

Na groblju „Grinvud“ u Bruklinu, živi dobijaju isto onoliko pažnje koliko i mrtvi. Ta istorijska znamenitost na skoro 200 hektara održava se kao botanička bašta i stanište za više od 200 vrsta ptica koje se tu razmnožavaju i migriraju. Međutim, mnogi posetioci nisu zainteresovani za domaće ptice. Oni dolaze da vide papagaje, piše Scientific American.

Ovo gradsko groblje ugošćava desetine dugorepih papagaja veličine grlice, žutozelene sa sivim površinama na čelu i grudima, zvanih monah-papagaji. Te ptice se gnezde ne samo na ovom groblju, već i širom grada. Takođe žive u obližnjem Konektikatu. Monah-papagaji, ili kaluđerice, i druge vrste papagaja su u Čikagu, Majamiju, Tampi, Nju Orleansu, Los Anđelesu, Hjustonu, Dalasu, San Antoniju i Ostinu. Crvenoglavi papagaji žive na Telegraf Hilu u San Francisku. Rozenkolisi ukrašavaju palme u Feniksu. Papagaji su prisutni u svih 10 najvećih gradova Meksika, kao i u Barseloni, Amsterdamu, Briselu, Rimu i Atini. Oni su u Tel Avivu. I Singapuru. Širom sveta, papagaji preuzimaju teren uz prodorno kreštanje!

Preporučujemo

Danas barem 60 od otprilike 380 vrsta papagaja na svetu imaju populaciju koja se razmnožava u zemlji van svog prirodnog geografskog staništa. Svaki uspešan transfer ima sopstvenu priču: neki su benigni, a neki su pretnja po lokalni živi svet; neki su bogati životnim područjima, dok se drugi oslanjaju na gradove kao sklonište od izumiranja.

Svi predstavljaju sporedne efekte trgovine ljubimcima i krijumčarenja životinja širom sveta. Pošto su to papagaji, oni su pametni, prilagodljivi, kreativni i glasni. „Oni su zaista društvene životinje i žive u kognitivno kompleksnim društvenim okruženjima“, kaže Grejs Smit-Vidar, sa Univerziteta Rokfeler i Univerziteta Sinsinati, koja izučava ptice. „Oni su kao ljudi na mnoge načine“.

Priča o bruklinskim papagajima počinje u Južnoj Americi. Kad je Smit-Vidar započela svoje istraživanje o poreklu i ponašanju monah-papagaja, mislila je da je važno da poseti te ptice u njihovom prirodnom staništu, koje se proteže preko delova centralne Južne Amerike, uključujući Argentinu i Urugvaj. Pitala je naučnika koji je sponzorisao njenu posetu da li je problem da se pronađu te ptice. Ne, rekao je on; mogao je da ih čuje ispred prozora – uobičajene su tamo poput golubova. Žive u gradovima, hrane se poljoprivrednim biljkama i u baštama, a gnezde na egzotičnom drveću i električnim vodovima.

Nije uvek jasno šta čini neku određenu vrstu papagaja uspešnom u sredinama van svog prirodnog staništa, objašnjava Smit-Vidar. Međutim, možete dobiti ideju o tome u slučaju monah-papagaja. Još 1839, Čarls Darvin je opisao ovu vrstu kao veliku poljoprivrednu štetočinu u Južnoj Americi. „Ovi papagaji uvek žive u jatima i prave veliku štetu na kukuruznim poljima“, napisao je. „Rečeno mi je da je blizu Kolonije (Urugvaj) ubijeno 2,500 tokom jedne godine“.

Monah-papagaji su vrsta papagaja čiji pripadnici grade kolonije gnezda od granja – razrađene strukture sa više komora koje održavaju kooperativno. Ova gnezda im omogućavaju da prežive u južnoameričkim regionima umerene klime, gde temperature redovno padaju ispod 10 ili čak pet stepeni Celzijusovih tokom hladnih zimskih dana – i u Njujorku sa još nižim temperaturama.

Urugvajska vlada tu pticu još smatra ozbiljnom poljoprivrednom štetočinom i vlasti sprovode redovan eliminisanje. Urugvaj je takođe najveći izvoznik te ptice radi trgovine ljubimcima tokom poslednjih 50 godina.

Trgovina životinjama, uključujući papagaje, temeljito je regulisana lokalnim, nacionalnim i međunarodnim zakonima, od kojih je najvažniji Konvencija o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama divlje faune i flore (CITES). CITES utvrđuje listu vrsta čiji trgovinski promet je ili zabranjen ili zahteva dozvole, uključujući mnoge vrste papagaja. Monah-papagaji trenutno nisu na listi, ali neka mesta, poput države Kalifornije, zabranjuju ih kao ljubimce zbog njihovog invazivnog potencijala.

Privlačnost koju papagaji imaju za ljude igra ključnu ulogu u njihovom usponu do svetske dominacije. Ljudi razmenjuju i premeštaju te ptice hiljadama godina. Aleksandar Veliki je zadržao papagaje koje je doneo kući iz Indije u četvrtom veku pre nove ere. Rimljani su takođe držali egzotične papagaje kao ljubimce. U Severnoj Americi, arheolozi su metodom radioaktivnog ugljenika datirali kosti crvene are pronađene u kanjonu Čako u Novom Meksiku – stotinama kilometara severozapadno od centralnoameričkog područja tih papagaja – na 10 vek nove ere.

Izgleda da su papagaji nedavno počeli da stvaraju populacije van svojih prvobitnih područja. Istraživanje objavljeno u časopisu Journal of Zoology dokumentuje razmnožavanje papagaja u Ujedinjenom Kraljevstvu već od 1855. Međutim, potražnja za papagajima kao ljubimcima skočila je tek 1960-ih. Što je više ptica bilo oslobođeno ili pobeglo od svojih vlasnika, kolonije su počele da se formiraju u gradovima širom sveta. Tokom tog perioda, uvoznici su doneli hiljade monah-papagaja iz Južne Amerike u Sjedinjene Države. Ovi papagaji su počeli da se razmnožavaju u Ilinoisu do 1968. i na Long Ajlendu do 1971. Čak je javljeno da se razmnožavaju u Severnoj Dakoti tokom 1970-ih.

Novine i lokalne vlasti u Sjedinjenim Državama bile su svesne poljoprivredne štete koju te ptice nanose u svojim prirodnim staništima, a plašile su se i da će doneti bolesti, kaže Ben Nadaf-Hafri, domaćin podkasta o istoriji The Last Archive, koji se u jednoj epizodi bavi monah-papagajima u Njujorku.

Neki su zagovarali istrebljenje tih papagaja i država Njujork je do 1974. objavila da je zadatak obavljen. Veća je verovatnoća, međutim, kaže Nadaf-Hafri, da je interesovanje za eradikaciju oslabilo pošto su se ekomske brige smanjivale, a stanovništvo zavolelo papagaje.

Severna Amerika je imala sopstvenog papagaja. Karolinski papagaj, društven zeleni papagaj žute glave, živeo je u velikom delu istočnih Sjedinjenih Država. Smatra se da se njegovo stanište prostiralo of Floride i obale Atlantika na zapad do Teksasa i na sever do Ilinoisa i čak Njujorka – verovatno je živeo na mnogim od istih mesta na kojima se danas može naći monah-papagaj.

Poput monah-papagaja, karolinski papagaji su redovno delili prostor sa ljudima i ponekad su smatrani poljoprivrednih štetočinama. Međutim, za razliku od današnjih gradskih monah-papagaja, karolinski papagaji su naseljavali vlažne, vrlo stare šume. Proglašeni su izumrlim 1939, a verovatno ih je uništila kombinacija nestanka šuma, suparništva sa invazivnim vrstama, donesenih bolesti i lova. Možda monah-papagaj zauzima deo prostora koji je karolinski papagaj napustio – ali je takođe reč o drugačijoj ptici koja živi u izmenjenom svetu, prepunom mogućnosti za prilagodljive vrste.

Iako su ljudi možda doneli monah-papagaje na nova mesta, same ptice su iskoristile nove okolnosti u najvećoj meri. Huan Karlos Senar, rukovodilac istraživanja u Muzeju istorije prirode u Barseloni, počeo je da proučava monah-papagaje iz radoznalosti. Taj muzej je takođe bio domaćin istraživanja o monah-papagajima 1970, pre nego što su postali zabrinjavajući. Uostalom, objektivno je zanimljivo videti kako se raseljeni papagaji prilagođavaju različitim okruženjima.

Senar je posmatrao promene u ponašanju papagaja, poput toga što su se isprva razmnožavali tokom zime na severnoj hemisferi, kad je bilo leto na južnoj hemisferi, a zatim promenili vreme razmnožavanja kad su se navikli na novo okruženje.

Uskoro su mali zeleni papagaji dodavali novu boju gradskim krovovima. Katalonske vlasti su 2000. godine pitale da li bi Senar i njegov tim mogli da sprovedu zvanično prebrojavanje. Istraživači su zaključili da je populacija papagaja eksplodirala. Sada ih ima na hiljade.

Uticaji te vrste su postajali jasni dok je njena brojnost rasla. U Sjedinjenim Državama, monah-papagaji se drže ljudskih staništa, gde se ne takmiče direktno sa domaćim živim svetom za šupljine u kojima bi se gnezdili kao što to moraju da rade drugi papagaji. Međutim, to znači da ponekad završe u sukobu sa ljudima. Često prave gnezda na banderama – što može da dovede do nestanka struje i požara.

U Barseloni prave više vrsta štete. Jedna od Senarovih studija otkrila je da su u poljoprivrednoj zoni izvan grada papagaji uništili 28 procenata roda kukuruza, 36 procenata roda šljive i 37 procenata roda kruške, pored drugog voća i povrća koje se tamo uzgaja. Oni takođe otkidaju brojne grane sa drveća za svoja gnezda i jedu hranu na koju računaju druge, lokalne vrste.

Senar naglašava da voli tu vrstu papagaja – uživa da ih posmatra i zarađuje tako što ih proučava. Ipak, postoji razlika između uživanja u nekoliko papagaja i suočavanja sa hiljadama njih po gradu. On se plaši da će oni uskoro oštetiti ekosistem van granica grada ako njihova populacije ne bude pod kontrolom. „Oni su veoma pametni. Ako budemo predugo čekali, biće gotovo nemoguće kontrolisati ih“.

Još jedna, jednako atraktivna vrsta papagaja - mali aleksandar – ilustruje koliko može biti teško kontrolisati ove harizmatične ptice kad se nastane uzvan granica svog normalnog prebivališta. Poput monah-papagaja, ova vrsta uspeva u svojim prirodnim staništima u Južnoj Aziji i Podsaharskoj Africi, gde može lepo da živi u predelima koje ljudi menjaju. Kao popularna ptica za kavez barem od viktorijanskih vremena, ovaj zeleni papagaj sa rozim kljunom i dugim repom počeo je da beži sve češće poslednjih nekoliko decenija; ubrzo se naselio u gradovima širom Evroazije i dalje. Međutim, za razliku od monah-papagaja, ne pravi svoja gnezda. Oslanja se na šupljine radi gnežđenja, što je ograničen resurs za domaći živi svet – i ne plaši se da se bori ta zaj prostor.

Pošto su papagaji počeli da naseljavaju gradove, naučnici su se organizovali kako bi razumeli te ptice i njihov uticaj. Godine 2013, Evropska kooperacija za nauku i tehnologiju finansirala je ParrotNet, petogodišnji projekat sa sedištem na Univerzitetu Kent u Engleskoj, koji uključuje mrežu naučnika širom Evrope, zaduženih za posmatranje papagaja i prenošenje svojih nalaza lokalnim vlastima.

Emilijano Mori, istraživač u Italijanskom nacionalnom istraživačkom savetu i bivši član projekta, prvo je primetio papagaje tokom letnjeg odmora na Mediteranu i zapitao se kako utiču na domaći biodiverzitet. Počeo je da posmatra papagaje i rezultate njihove invazije. Uskoro je otkrio da mali aleksandri uzimaju mesta za gnežđenje od malih sova poznatih kao ćukovi. Papagaji nisu direktno smanjivali populaciju sova, ali su ih proterivali sa njihovih omiljenih mesta.

Dokazi negativnih uticaja dolaska malog aleksandra na nova mesta su sve brojniji. Istraživanje pokazuje da papagaji nadmašuju ptice na mestima za hranjenje u Ujedinjenom Kraljevstvu, a redovno ubijaju suparnike kao što su plave senice i crni pacovi. Sve vreme njihove populacije uveliko rastu u gradovima širom sveta.

„Njihovo prisusutvo nije dobro“, kaže Mori. „Ne možemo reći koliki je potpun obim njihovog uticaja, ali svaki put kad pogledamo ima nešto novo da se primeti“. Istraživači nastavljaju da pronalaze nove vrste koje trpe uticaj tih papagaja, kaže on.

ParrotNet je sačinio izveštaje koji su prevedeni na razne evropske jezike. Španija je počela da uklanja papagaje. Međutim, programi redukcije idu protiv trajne ljudske fascinacije papagajima.

Faktor ljupkosti papagaja nastavlja da bude izazov u pokušajima da se stave pod kontrolu, kaže biolog Džejn Anderson, koja se specijalizovala za harizmatične invazivne vrste dok je bila docent na Univerzitetu Teksas AiM u Kingsvilu. Anderson je izučavala male aleksandre na havajskom ostrvu Kauai, gde predstavljaju pretnju po tamošnju poljoprivredu i domaće vrste. Cilj je bio utvrđivanje kad se ptice razmnožavaju i kako razlikovati mlade i odrasle ženke – one izgledaju slično, ali uklanjanje (i eutanazija) odraslih je važnije za kontrolu njihove populacije.

Anderson se seća više priča o protestima koji su ometali kontrolu invazivnih papagaja. Ljude privlače životinje sa osobinama beba, što se zove „bebi šema“ u psihologiji: velike oči, velike glave i mekana tela. Ubijanje zmija možda neće izazvati mnogo buke, ali ljudi vole papagaje.

Važno je da se ne zaboravi kako su te ptice prvo došle, kaže Anderson. Ona ne želi da demonizuje papagaje; radije kontrolu nad njima vidi kao popravljanje štete koju su ljudi napravili. „Istina je da su ljudi prebacivali ove životinje unaokolo“, rekla je ona. „Shvatam zašto bi ljudi bili uzbuđeni da vide papagaja u Barseloni, ali oni ne bi trebalo da budu tamo“.

Takođe je važno da se razume da naši gradovi nisu sterilna mesta bez živog sveta kojem treba zaštita. Gradovi mogu biti ekološki vredni kao i ruralna sredina oko njih – Njujork je veliko stecište ptica selica, na primer. Možda najviše zabrinjava to što mali aleksandri nadmašuju i ubijaju jednu vrstu ugroženog slepog miša zvanog veliki večernjak, na mestu njihove najveće poznate kolonije u Evropi – jednom gradskom parku u španskom gradu Sevilji.

Paradoksalna istina jeste da gradovi mogu takođe biti vitalna staništa za neke vrste papagaja. Australijski gradovi ugošćavaju nekoliko domaćih papagaja, uključujući žutoćubog kakadua. Taj veliki, beli papagaj, nazvan po svojoj žutoj ćubi, redovan je prizor po baštama u Melburnu, Brizbejnu, Sidneju i dalje. Iako je njegova populacija sveukupno u opadanju, nije na listi ugroženih i pronašao je način da uspešno preživi u gradovima. Naseljavaju gradske oblasti otkako one postoje, kaže Lusi Alpin iz Instituta Maks Plank za ponašanje životinja u Radolfcelu (Nemačka) i Australijskog nacionalnog univerziteta. „Papagaji imaju potencijal, ako dobiju šansu, za brzu adaptaciju na antropogenu promenu“.

Nasuprot monah-papagajima i malim aleksandrima, koji počinju da se razmnožavaju kad napune između jedne i tri godine starosti, i koji izlegu barem tri jaja svaki put, žutoćubi kakadui se generalno ne ramnožavaju dok ne napune barem tri ili četiri godine, a izlegu samo dva ili tri jaja po sezoni. Probirljivi su u pogledu mesta gde se gnezde, tražeći velike šupljine u starom drveću. Ipak su sposobni za veoma uspešan život u velikim gradskim oblastima Australije.

Izvesne osobine žutoćubih kakadua čine ih veoma prikladnim za gradski život. Pre svega, oni su univerzalci, jedu bilo koju hranu koju mogu da nađu – voće, beskičmenjake ili bačenu pileću kost. I vrlo su inteligentna, društvena stvorenja sposobna da rešavaju probleme i uče druge svojim rešenjima. Ove ptice mogu da izgrade kulturu oko gradskog života, prenoseći znanje putem društvenih mreža kao što ljudi to rade. Alpin proučava ponašanje koje se pojavilo kod žutoćubih kakadua u Sidneju: otkrili su kako da otvore kante za đubre. Grupa tih ptica u južnom Sidneju prvo je naučila kako da otvori kante i prenela je to znanje obližnjim leglima kakadua. Ptice izvan mreže ne znaju nužno kako to da urade. Alpin je pokazala da se ptice na suprotnim stranama mreže razdvajaju u supkulture, otvarajući kante na različite načine.

Za neke ugrožene vrste papagaja, gradovi mogu biti više od samo još jednog zgodnog mesta za život – mogu biti spas. Papagaji čijim izvornim populacijama preti izumiranje preživljavaju u nekim od najvećih svetskih gradova. Uzmimo primer hongkonškog žutoćubog kakadua.

Tokom 1980-ih i u 1990-im, trgovci ljubimcima izvezli su desetine hiljada žutoćubih kakadua iz njihove postojbine Indonezije u Hong Kong, kaže Astrid Aleks Anderson, istraživač na Univerzitetu Hong Kong. Dovoljno ptica je pobeglo iz zatvoreništva ili su ih njihovi vlasnici namerno pustili – tako da su stvorile koloniju u gradu. Mada je veliki deo Hong Konga pošumljen, ove ptice više vole da se gnezde i hrane na ornamentalnom drveću u gradskim oblastima ostrva i čini se da ne ugrožavaju domaće vrste.

Oko 200 žutoćubih kakadua živi u Hong Kongu – otprilike 10 procenata preostale populacije, kaže Karolin Dingl sa Univerziteta Hong Kong. Opadanje populacije zbog krivolova u njihovom izvornom staništu nateralo je Međunarodni savez za konzervaciju prirode da označi ovu vrstu kao kritično ugroženu. Anderson proučava da li je vrsta pronašla korisno utočište u gradu, gde nije predmet krivolova. „Moguće je da ove populacije, ako učinite male stvari da ih podržite u gradovima, mogu biti spasonosne – rezervne populacije za vrste u divljini“, kaže ona.

Ipak, gradski život nije u potpunosti dobar za papagaje. Postoje predatori: Mori kaže da su mali aleksandri redovno plen grabljivica, na primer. Čak i za ugrožene žutoćube kakadue, biće potreban dalji rad kako bi se utvrdilo da li hongkonške populacije zaista mogu funkcionisati kao genetski rezervoar ili ih je gradski život previše izmenio da bi se sačuvala vrsta.

U okviru svog istraživanja, Anderson ispituje kako se gradski kakadui genetski razlikuju od izvorne populacije. Slično pitanje zaokuplja Smit-Vidar. U Sjedinjenim Državama, ona prati kompleksnu vokalizaciju monah-papagaja i kako se razlikuje između izvorne i raseljene populacije. Svaki papagaj ima sopstveni karakterističan glas sa promenama u frekvenciji kreštanja. Ona je otkrila da preseljeni papagaji proizvode manje kompleksne zvuke nego ptice u divljini. „Nešto u njihovom okruženju možda sputava sposobnost da proizvode ili opažaju te glasovne izraze“, kaže ona. Koliko su permanentne te promene, pita se ona. Da li bi neki preseljeni papagaj bio sposoban da se vrati u svoje izvorno područje i uspešno živi?

Bilo to dobro ili loše, a ponekad oboje, papagaji osvajaju naše gradove. Njihova sposobnost da uspešno žive u našim izmenjenim sredinama je potvrda šta čini te vrste specijalnim i zašto bi trebalo da radimo na njihovom očuvanju u divljini pazeći na potencijalne uticaje raseljenih papagaja. Oni su inovatori, rešavaju probleme, društveni su i borci su za opstanak. Tako su zaslužili naše divljenje na prvom mestu. Ponekad je uživanje stati i diviti se papagajima.

(Telegraf Nauka/Scientific American)