Fosil star 6 miliona godina rešava enigmu uspravnog hoda?

Ilustracija: Shutterstock/teez

Ljudi i naši najbliži rođaci čovekoliki majmuni prikazuju izuzetnu raznolikost pokreta – od hodanja na dve noge do penjanja po drveću i hodanja „na sve četiri“. Enigma uspravnog hoda i kako je došlo do njegovog razvoja u evoluciji dugo muči naučnike, ali ni dosadašnje studije, ni fosilni ostaci nisu pružali mogućnost potpune rekonstrukcije rane faze evolutivnog razvoja koji je doveo do kretanja ljudi na dve noge, saopštio je Njujorški univerzitet (NYU).

Nova studija posvećena proučavanju dokaza iz lobanje 6 miliona godina starog fosila Lufengpithecusa donela je važne dokaze o razvoju kretanja. Do toga su naučnici došli zahvaljujući novoj metodi – analizi koštanih delova unutrašnjeg uha korišćenjem trodimenzionalnog CT skenera.

- Polukružni kanali, koji se nalaze u lobanji između mozga i spoljnog uha, kritični su za naš osećaj ravnoteže i položaj kada se krećemo. Oni predstavljaju fundamentalnu komponentu našeg pokreta koje je većina ljudi nesvesna. Veličina i oblik polukružnog kanala povezana je sa tim kako se sisari, uključujući čovekolike majmune i ljude, kreću po svom okruženju. Korišćenjem moderne tehnike skeniranja uspeli smo da vizuelizujemo unutrašnju stukturu fosilizovane lobanje i proučavamo anatomske detalje polukružnih kanala da otkrijemo kako su se izmrli sisari kretali – rekao je Jinan Žang, doktorand Instituta za paleontologiju kičmenjaka i paleoantropologiju Kineske akademije nauka (IVPP), navodi se u saopštenju.

- Naša studija ukazuje na trostepenu evoluciju ljudskog hoda na dve noge. Prvo, najraniji čovekoliki majmuni kretali su se po drveću na način koji je najsličniji današnjem kretanju gibona u Aziji. Drugo, poslednji zajednički predak čovekolikih majmuna i ljudi imao je sličan repertoar pokreta kao Lufengpithecus, koristio je kombinaciju penjanja, vešanja pomoću prednjih udova, uspravnom hodu po granama i kretanju „na sve četiri“ na zemlji. Iz tog drevnog repertoara kretanja evoluiralo je ljudsko kretanje – dodao je Teri Harison, antropolog Njujorškog univerziteta i jedan od autora studije.

Proučavanje evolucije kretanja čovekolikih majmuna uglavnom je bilo fokusirano na kosti udova, ramena, karlice i kičme jer su oni povezani sa kretanjem. Međutim, raznolikost pokreta kod majmuna i nepotpunost fosilnih ostataka usporavali su bolje razumevanje razvoja načina kretanja.

Lobanja Lufengpithecusa, otkrivena u kineskoj provinciji Junan početkom osamdesetih, dala je mogućnost naučnicima da se bave neproučenim mehanizmima kretanja.

- Unutrašnje uvo pružilo nam je jedinstven pogled na evolutivnu istoriju kretanja čovekolikih majmuna. Većina fosila čovekolikih majmuna i njihovih predaka je između kretanja gibona i afričkih čovekolikih majmuna.Kasnije, ljudska linija izdvojila se i razvijen je hod na dve noge, kakav je viđen kod Australopithecusa, ranih ljudskih rođaka iz Afrike – rekao je prof. Šiđun Ni, vođa projekta sa Kineske akademije nauka.

(Telegraf Nauka/NYU)