Kako bi život na Zemlji izgledao nakon erupcije supervulkana Jelouston

Osam kilometara ispod nacionalnog parka Jelouston u Vajomingu spava tempirana bomba koja se formira više od 640.000 godina.

Jeloustonski supervulkan je ogromni rezervoar magme sa potencijalom za erupciju kategorije osam, 100 i više puta jače nego Krakatau u Sundskom moreuzu Indonezije.

Preporučujemo

Srećom, Jelouston ili bilo koji supervulkan te veličine nije eksplodirao tokom zabeležene ljudske istorije.

Međutim, veštačka inteligencija (AI) sad otkriva kako bi to tačno izgledalo. Guglov generator slika ImageFX i najnovija naučna istraživanja predviđaju kako bi erupcija uticala na velike gradove.

Dok bi eksplozija ubila hiljade i uputila reke lave do 64 kilometra od mesta erupcije, to bi bio samo početak destrukcije.

Stručnjaci predviđaju da bi svako naselje u poluprečniku od 80 kilometara bilo skoro potpuno uništeno piroklastičnim tokovima poput onih koji su napravili okamenjene figure Pompeje.

Istovremeno, Sjedinjene Američke Države bile bi prekrivene debelim slojem zagušujućeg pepela, a svet bi se našao u vulkanskoj zimi koja bi mogla trajati godinama, pošto bi erupcija ubacila sumpor u atmosferu reflektujući toplotu nazad u svemir – temperature bi pale između 2,7 i 10 stepeni Celzijusovih.

Foto: Pixabay/leohan76

Naselja u blizini Jeloustona bila bi spržena odmah

Supererupcija se definiše kao bilo šta kategorije osam ili više po Indeksu eksplozivnosti vulkana – kad je izbačeno barem 1.000 kubnih kilometara materijala.

U Zemljinoj istoriji, događaji tih razmera desili su se nekoliko puta. Sam Jelouston je proizveo tri supererupcije – pre 2,1 milion godina, pre 1,3 miliona godina i pre 664.000 godina.

Takav događaj nije viđen u modernom istorijskom ili naučnom dobu i stoga nije baš poznato šta bi se desilo. Međutim, na osnovu onoga što je viđeno prilikom manjih erupcija vulkana Pinatubo 1991. i Krakatau 1883, naučnici mogu da naprave neke dobre pretpostavke.

Prvo, najneposrednije razarajuće efekte bi osetili regioni najbliži Jeloustonskoj kalderi, depresiji razmera 70x45 kilometara, formiranoj prethodnim erupcijama.

Smatra se da bi, ako dođe do erupcije Jeloustona, inicijalna eksplozija oslobodila energiju od 875.000 megatona TNT-a, što je 100 i više puta snaga svih nuklearnih bombi ikad bačenih. Ova eksplozija bi napravila ogroman krater i procenjuje se da bi ubila 90.000 ljudi.

Međutim, ne bi odmah bili proizvedeni ogromni tokovi lave – većina izbačene lave bi se vratila u krater i isprva raširila do 64 kilometra. Situacija bi mogla postati značajno gora ako supererupcija počne da formira sopstvenu kalderu. Zemljina kora može da se uruši pod sopstvenom težinom i to bi moglo da istisne još više materijala iz skladišta magme.

Iako bi lava predstavljala smrtonosnu opasnost, najveća pretnja po naselja u blizini bi tek dolazila. Kad erupcije počnu, često formiraju ono što naučnici nazivaju „plinijski stub erupcije“, visoki stub pepela i stena koji izbija u atmosferu pre nego što se raširi kao kišobran.

Ovaj ekstremno težak materijal može da se izdiže jer je dovoljno vreo da se meša sa atmosferom. Međutim, dok se erupcija nastavlja, vulkan često počinje da izbacuje još materijala većom brzinom. Stub se uruši pod sopstvenom težinom i padne sa strana vulkana. Ovi piroklastični tokovi mogu da se kreću brzinom od više stotina metara u sekundi, i do desetina ili stotina kilometara od izvora.

Sastavljene od komada stena, gustog pepela i vrelih gasova, ove struje uništavaju sve na svom putu. Teren je posle njih prekriven čvrsto zavarenim stenama zbog ogromne vreline.

Otežavajuća okolnost za Jelouston je to što supervulkani izgleda izbacuju veći deo svog materijala kao piroklastične tokove, tako da će naselja blizu nacionalnog parka, kao što je Vest Jelouston, biti izbrisana sa mape.

Gradovi širom SAD bili bi zagušeni pepelom

Za delove Severne Amerike koji su preživeli inicijalnu eksploziju, sledeći problem bi bili ogromni oblaci pepela proizvedeni erupcijom. Osim pomračenja neba, taj pepeo bi uskoro počeo da pada širom SAD.

Simulacije svih mogućih jeloustonskih erupcija pokazuju da bi šireći oblak pepela bio toliko jak da bi zapravo nadmašivao vladajuće vetrove satima ili čak danima. To znači da bi skoro cela površina Severne Amerike bile pokrivena pepelom bez obzira u kom pravcu vetar duvao.

Studije sugerišu da bi se pepeo mogao kretati do 1.500 kilometara uprkos vetru dosežući čak Majami i Los Anđeles. Gradovi do 500 kilometara od erupcije, kao što su Kasper u Vajomingu i Bilings u Montani mogli bi biti prekriveni sa slojem pepela debljim od jednog metra.

Gradove, pak, u gornjem Srednjem zapadu (Ajova, Mineapolis i Minesota) pokrilo bi nekoliko centimetara. Čak i gradovi udaljeni od erupcije kao Čikago, Sijetl i San Francisko mogli bi biti prekiveni sa slojem pepela debelim do tri centimetra.

Ako bi se erupcija desila u odgovarajućim uslovima, neki pepeo bi mogao pasti čak i na London.

Za razliku od mekanog, laganog pepela u vatri, vulkanski pepeo je gruba, teška mešavina kamena i vulkanskog stakla. Ova mešavina je toliko gusta da čak i male količine nagomilane na krovovima mogu izazvati rušenje zgrada.

U američkom poljoprivrednom centru Srednjeg zapada, ovaj pepeo bi ugušio useve i uništio farme. Ta destrukcija bi izazvala udare širom sveta čak i u zemljama koje nisu fizički pogođene. U današnjem umreženom snabdevanju, efekti bi mogli biti veći nego u slučaju ranijih supervulkana.

Ako bi Jelouston eksplodirao i veoma snažno pogodio severnoameričku privredu, zaista velika erupcija bi mogla imati globalne posledice.

Foto: Pixabay/wikiimages

Čitava planeta bi bila gurnuta u vulkansku zimu

Eksplozija jeloustonskog supervulkana bila bi toliko jaka da ima uticaj na svaku zemlju na planeti tokom nekoliko narednih godina.

Pored ogromnih oblaka pepela, supervulkani takođe ubacuju ogromne količine sumpora u stratosferu, deo atmosfere koji sadrži ozonski omotač. U vazduhu, taj sumpor reaguje sa kiseonikom stvarajući sumpor-dioksid koji se raširi u finu maglu čestica – takozvani aerosolski veo.

Taj plašt reflektuje Sunčevu svetlost nazad u svemir i planeta se hladi na nižem nivou. Aktivna naučna rasprava se vodi o tome koliko bi to tačno ohladilo planetu.

Neke procene ukazuju na globalno zahlađenje od oko pet stepeni Celzijusovih tokom nekoliko godina sa mogućim padom temperatura do 10 stepeni u prvoj godini.

Nedavna studija sa Arktičkog univerziteta Norveške sugeriše da bi neki vulkanski događaj mogao proizvesti maksimalno zahlađenje od 12 stepeni Celzijusovih.

Ako bi bilo tako, zemlje širom sveta bi mogle doživeti izuzetno hladne zime i suočiti se sa velikim padom poljoprivrednih prinosa.

Međutim, stvarni obrazac globalnog zahlađenja bi verovatno imao različite uticaje na različite regione. Studije takođe pokazuju da bi severne geografske širine mogle doživeti letnje zahlađenje uz toplije zime usled poremećaja Golfske struje.

Nema dokaza da nas to uvodi u novo ledeno doba, ali bismo sigurno osećali neke značajne efekte nekoliko godina.

Neki istraživači tvrde da bi efekat zahlađenja mogao biti manji od očekivanog. Izučavajući godove drveća, dr Zakari Mekgro sa Kolumbijskog univerziteta je zaključio da čak ni neka velika erupcija možda ne bi izazvala znatno zahlađenje.

„Relativno umereno zahlađenje nakon najveće erupcije u rekonstrukcijama temperature putem godova, erupcije vulkana Samalas 1257. godine, sugeriše da čak ni veće erupcije neće izazvati veliko zahlađenje“, kaže on.

Mekgro dodaje da su teorije ekstremnih globalnih uticaja već uveliko opovrgnute. U radu objavljenom prošle godine, on i kolege predviđaju da zahlađenje usled jeloustonske erupcije verovatno ne bi prevazišlo 2,7 stepeni.

Međutim, čak i mala promena globalne temperature može dovesti i dovodila je do katastrofalnih posledica.

Nakon erupcije vulkana Tambora 1815, globalne temperature su opale između 0,4 i 0,7 stepeni. Naredne godine, Evropa je doživela takozvanu „godinu bez leta“. To je dovelo do rasprostranjene propasti useva i velikih nestašica hrane širom severne hemisfere, naročito u Evropi, koja se još oporavljala od Napoleonovih ratova.

Ako bi se čak i relativno mali nivoi letnjeg zahlađenja u tim razmerama desili nakon što pepeo uništi veliki deo američkog poljoprivrednog kapaciteta, posledice bi mogle biti još katastrofalnije.

Da li bi se erupcija jeloustonskog supervulkana mogla sprečiti?

NASA veruje da bi bušenje do 10 kilometara u supervulkan ispod nacionalnog parka Jelouston radi upumpavanja vode pod velikim pritiskom moglo da ga ohladi.

Uprkos činjenici da bi taj poduhvat koštao 3,46 milijardi dolara, NASA ga smatra najpraktičnijim rešenjem. Upotreba toplote kao resursa takođe predstavlja šansu da se to plati – moglo bi biti iskorišćeno za pravljenje geotermalne elektrane koja proizvodi struju po veoma konkurentnim cenama od oko 0,10 dolara za kilovat.

Međutim, ovaj metod gušenja supervulkana može imati suprotan efekat i izazvati supervulkansku erupciju koju NASA pokušava da spreči.

Bušenje sa gornje strane komore u kojoj se nalazi magma bilo bi vrlo rizično, ali bi pažljivo bušenje sa nižih strana moglo uspeti.

Osim potencijalnih katastrofalnih rizika, plan da se Jelouston ohladi putem bušenja nije jednostavan. Bio bi to krajnje spor proces (metar godišnje), što znači da bi bile potrebne desetine hiljada godina da se potpuno ohladi.

A ne bi bilo garancije za uspeh barem stotinama ili možda hiljadama godina.

(Telegraf Nauka/Daily Mail)