Aboridžinski štapovi sa porukama predstavljaju fascinantan uvid u složen sistem pisane komunikacije

Kad razmišljamo o sistemima pisanja, verovatno mislimo na alfabetski sitem pisanja, gde svaki znak (slovo) predstavlja osnovnu jedinicu zvuka, kao što su suglasnik i samoglasnik.

Oni koji su prvi stigli do obala Australije tokom kolonizacije verovatno su imali slično shvatanje pisanog jezika. Tako su Aboridžini brzo odbačeni kao narodi bez pisanog jezika.

Preporučujemo

Međutim, ovo shvatanje je pogrešno. Aboridžinski štapovi sa porukama, tradicionalna sredstva komunikacije, daju uvid u sofisticiran i specifičan oblik komunikacije.

Foto: The National Museum of Australia, CC BY-SA 4.0 (creativecommons.org/licenses/by-sa/4.0), via Wikimedia Commons

Pisani i govorni jezik

Aboridžinski štapovi sa porukama su ručno izrezbareni drveni predmeti tradicionalno korišćeni za slanje poruka na velike daljine. Iako postoje dokazi rasprostranjene upotrebe tih štapova širom Australije, trenutna baza podataka još mapira različite regione u kojima se koriste i poruke dešifruju.

Štapovi sa porukama obično sadrže gravure ili naslikane simbole, linije, tačke i oblike pažljivo izrezbarene da prenesu određena značenja.

To nisu samostalni tekstovi poput knjiga ili pisama. Prate ih govorne poruke koje prenosi glasnik, u nekim slučajevima obojen u oker i obučen u skladu sa porukom. Tako je osiguravano da primalac tačno interpretira znakove na štapu.

Glasnikov zadatak je bio da dostavi štap i izgovori reči koje su simbolima davale život i značenje. Poruka na štapu je mogla sadržati jednostavne znakove kao datum, lokaciju i svrhu nekog događaja. Dok simboli imaju vizuelno značenje, oralna priča obezbeđuje kontekst.

Zamislite da morate da pošaljete važnu poruku, možda poziv na venčanje ili vesti o nekoj tragediji. Sastavljajući poruku, pažljivo birate odgovarajuće reči da bi značenje bilo pravilno shvaćeno.

Slično tome, simboli koje je pošiljalac urezao u štap sa porukom i prateća oralna poruka imaju istu funkciju.

Duga istorija pisanja

Piktografsko pisanje, sistem predstavljanja ideja, objekata i zvukova putem vizuelnih simbola, temeljni je stadijum u evoluciji pisanja.

Za razliku sistema koji koriste slova za predstavljanje zvukova, piktografski sistemi koriste slike koje direktno ukazuju na ono što predstavljaju, dok neki sistemi mešaju simbole za cele reči ili delove reči.

Foto: Egyptian Museum, Public domain, via Wikimedia Commons

Hijeroglifi iz antičkog Egipta počeli su kao piktografski sistem pisanja pre tranzicije u logosilabički sistem. Primer ranog egipatskog piktografskog pisanja može se videti u Narmerovoj paleti, ceremonijalnom artefaktu koji opisuje ujedinjenje Gornjeg i Donjeg Egipta pod kraljem Narmerom. Rezbarije uključuju rane hijeroglifske simbole koji su prvenstveno slikovni i predstavljaju predmete poput životinja, oruđa i delova tela.

Slično tome, pisanje Asteka iz Mezoamerike takođe je počelo kao piktografski sistem. Asteci su koristili piktografe kako bi zabeležili događaje, genealogije i verske rituale. Poznati primer je Kodeks borbonikus, delo astečkih sveštenika pre španskog osvajanja, sa verskim, kalendarskim i ritualnim informacijama.

Poput astečkih i ranih egipatskih piktografa, simboli na štapovima sa porukama sadrže složene i kulturno značajne informacije. Ovi simboli variraju zavisno od regiona i svrhe poruke. Opšti simboli uključuju prave linije, tačke, koncentrične krugove, ukrštene linije ili geometrijske obrasce, životinjske tragove i talasaste linije. Značenje ovih simbola je zavisno od regiona i konteksta poruke.

Predugo su piktografski sistemi odbacivani kao inferiorni ili primitivni u evrocentričnim okvirima. Ta perspektiva je doprinela marginalizaciji domorodačkih sistema znanja. Tvrdnja da Aboridžini nisu imali pisani jezik je pogrešna predstava nastala iz kolonijalnih namera, usredsređenih na dehumanizaciju i delegitimizaciju aboridžinske kulturne sofisticiranosti.

Štapovi sa porukama i drugi oblici aboridžinske grafičke ekspresije, kao što su umetnost na kamenu i rezbarenje (petroglifi) dovode u pitanje to gledište. Artefakti pokazuju da su Aboridžini razvili složene sisteme vizuelne komunikacije prepletene sa oralnim tradicijama.

Uvažavanje aboridžinskih štapova sa porukama u okviru razvoja piktografske komunikacije opravdava njihov status oblika pisane komunikacije i priznaje njihovu ulogu u raznolikom spektru ljudskih intelektualnih dostignuća.

Omalovažavanje aboridžinskog grafičkog sistema pisanja pokazuje širu kolonijalnu pristrasnost koja izjednačava pisani jezik isključivo sa alfabetskim sistemima.

Priznajući legitimitet piktografskog pisanja, uvažavamo kulturne prakse Aboridžina i proširujemo naše shvatanje šta znači pisati. Pisanje nije puki mehanički čin ucrtavanja simbola na neku površinu. Ono je sredstvo putem kojeg ljudi prenose značenje, čuvaju znanje i stvaraju veze širom prostora i vremena.

Štapovi sa porukama su jaka svedočanstva o aboridžinskim sistemima znanja i komunikacije. Ovi artefakti zahtevaju preispitivanje kako definišemo i vrednujemo pisanje. Takođe nas primoravaju da se suprotstavimo kolonijalnom nasleđu koje je marginalizovalo nealfabetske sisteme komunikacije.

Pisanje nije singularna kreacija. U pitanju je raznolik, višestran ljudski poduhvat. Poput hijeroglifa Egipta i astečkih glifa, štapovi sa porukama su moćni simboli intelektualnih i kreativnih kapaciteta njihovih tvoraca.

(Telegraf Nauka/Phys.org)