Čovek čuva kamen godinama, nadajući se da je zlato – ispostavlja se da je mnogo vredniji

Godine 2015, David Hol je pretraživao regionalni park Meriboro u blizini Melburna. Pomoću detektora metala otkrio je nešto neobično – vrlo težak, crvenkast kamen u žutom blatu.

Odneo je kamen kući i pokušao da ga razbije, verujući da se unutra nalazi grumen zlata. Uostalom, Meriboro se nalazi u regionu Goldfilds, gde je australijska zlatna groznica bila na vrhuncu u 19. veku.

Preporučujemo

Da bi „obio“ svoj pronalazak, Hol je pokušao sa testerom za kamen, brusilicom, bušilicom, pa čak i sa potapanjem u kiselinu. Međutim, ni malj nije mogao da napravi naprslinu. Razlog je to što u pitanju nije bio zlatni grumen.

Kao što je saznao godinama kasnije, bio je to retko viđen meteorit.

Ne uspevajući da razbije „kamen“, ali i dalje zaintrigiran, Hol je odneo grumen u Melburnski muzej radi identifikacije.

„Video sam mnogo kamenja za koje su ljudi mislili da su meteoriti“, rekao je geolog Dermot Henri.

Zapravo, nakon 37 godina rada u muzeju i proučavanja više hiljada kamenja, Henri je rekao da su samo dva od donetih primeraka bili meteoriti. Ovo je bio jedan od ta dva.

„Ako biste videli kamen na Zemlji poput ovog i podigli ga, ne bi trebalo da bude baš težak“, izjavio je geolog Bil Birč.

Istraživači su objavili naučni rad u kojem su opisali meteorit star 4,6 milijardi godina, koji su nazvali Meriboro po gradu u čijoj blizini je pronađen.

Težak je neverovatnih 17 kilograma, a nakon upotrebe dijamantske testere radi odsecanja malog dela, istraživači su otkrili da je sastavljen od visokog procenta gvožđa, što ga čini običnim hondritom H5.

Nakon otvaranja, videle su se i sićušne kristalizovane kapi metalnih minerala, poznate kao hondrule.

„Meteoriti obezbeđuju najjeftiniji oblik istraživanja svemira. Oni nas vraćaju u prošlost, dajući informacije o starosti, formiranju i hemiji našeg solarnog sistema (uključujući Zemlju)“, rekao je Henri.

„Neki daju uvid u duboku unutrašnjost naše planete. U nekim meteorima se nalazi 'zvezdana prašina' starija od našeg solarnog sistema, koja nam pokazuje kako se zvezde formiraju i evoluiraju da bi stvorile elemente periodnog sistema. Drugi retki meteoriti sadrže organske molekule poput aminokiselina, gradivnih blokova života.“

Iako istraživači još uvek ne znaju odakle je meteorit došao i koliko dugo je na Zemlji, imaju neke pretpostavke.

Naš solarni sistem je nekad bio kovitlajuća masa prašine i hondritskih stena. Gravitacija je okupila mnogo ovog materijala u planete, ali je ostatak uglavnom završio u ogromnom asteroidnom pojasu.

„Ovaj meteorit najverovatnije potiče iz asteroidnog pojasa između Marsa i Jupitera, a izbačen je iz njega sudarima asteroida, pa je jednog dana udario u Zemlju“, kaže Henri.

Metoda radioaktivnog ugljenika sugeriše da je meteorit na Zemlji između 100 i 1.000 godina, a više meteora je viđeno između 1889. i 1951, što bi se moglo poklapati sa njegovim dolaskom na našu planetu.

Istraživači kažu da meteorit Meriboro predstavlja mnogo ređu pojavu nego zlato, što ga čini daleko vrednijim za nauku.

To je jedan od samo 17 meteorita koji su dosad registrovani u australijskoj državi Viktoriji, i druga je po težini hondritska masa, posle ogromnog primerka od 55 kilograma koji je identifikovan 2003. godine.

„To je tek 17. meteorit pronađen u Viktoriji, dok je pronađeno na hiljade zlatnih grumena“, kaže Henri. „Posmatrajući lanac događaja, može se reći da su šanse da bude otkriven bile astronomski male“.

Ne radi se o prvom meteoritu kome je trebalo nekoliko godina da stigne do muzeja. U izuzetnoj priči, identitet jednog svemirskog kamena je utvrđen nakon 80 godina, dva vlasnika i uloge graničnika za vrata.

Donedavno je samo mali broj meteorita koji su pali na Zemlju bio čvrsto povezan sa svojim matičnim telom u svemiru. Međutim, tri studije su 2024. godine dale ubedljive priče o poreklu za više od 90% meteorita danas.

Sad je verovatno dobro vreme kao bilo koje drugo da proverite da li u vašem dvorištu ima naročito teškog i čvrstog kamenja – možda sedite na metaforičnom rudniku zlata.

(Telegraf Nauka/Science Alert)