Kako su se ljudi prali u davnim vremenima pre pronalaska sapuna?

Foto: Wikipedia/Tonywieczorek

Ne postoji ništa slično zadovoljstvu zbog uklanjanja prljavštine i znoja nakon dugog dana. Sapun nam odavno pomaže da budemo čisti, ali kako su se ljudi prali pre pronalaska modernog sapuna?

Preporučujemo

Vekovima je voda bila glavno sredstvo za kupanje. Na primer, u Indskoj civilizaciji – kulturi na prostoru delova današnjeg Pakistana, Indije i Avganistana od 2600. do 1900. godine pre nove ere - Veliko kupalište na lokaciji Mohendžo-Daro smatra se jednim od najranijih javnih parnih kupatila.

Pre nego što je sapun postao uobičajen u ličnoj higijeni, bilo je mnogo ljudi koji su baš zaudarali, kaže istoričarka Džudit Ridner sa Državnog univerziteta Misisipija.

Iako savremene formulacije sapuna sadrže mnogo dodatnih sastojaka, osnovna mešavina je prilično jednostavna – to je so masne kiseline, tj. kombinacija alkalije, jedinjenja koje se rastvara u vodi i masti, piše Live Science.

Ova osnovna formula je bila ključna za premoderne sapune u drevnim civilizacijama. Biljke, žuč, ulja i eksfolijanti poput peska i pepela drveta bili su glavni sastojci ranih sredstava za čišćenje.

Najranija pisana svedočanstva o supstancama sličnim sapunu su iz Mesopotamije oko 2500. godine pre nove ere. Glinene tablice ukazuju da su Sumerci upotrebljavali vodu i natrijum-karbonat, praškastu so kao od biljnog pepela, kako bi očistili sebe, a pivo i vruću vodu da bi očistili rane.

Nekoliko stotina godina kasnije, Akadsko carstvo u regionu Mesomotamije koristilo je biljnu mešavinu urmine palme, borove šišarke i žbunaste biljke tamariska. Takva mešavina je u skladu sa osnovnim sastojcima modernog sapuna: alkalija – tamarisk, ulje – urmina palma, i abraziv – borova šišarka.

Dakle, zapravo nema mnogo razlike između modernog sapuna i drevnog sapuna. Kako je to moguće kad moderna nauka nije postojala u drevnim vremenima?

Ljudi su verovatno napravili sapun nehotice. Čišćenje masne posude pomoću biljnog pepela sa velikom toplotom proizvelo bi sapun, kao i kuvanje životinjskih masti sa pepelom drveta.

Istoričari su pratili te metode u prošlost do Vavilona i starog Egipta. Natron (tip soli), glina i steatit na bazi talka su drugi sastojci koji su dokumentovani u egipatskim ostacima, verovatno kao deo postupka kupanja, ili, u strašnoj varijanti, kao hemijski rezultat raspadanja tela.

Drugačiji pristup

Stari Grci i Rimljani imali su malo drugačiji pristup kupanju. Nakon ispiranja u vodi, namazali su se mirisnim maslinovim uljima. Zatim su instrumentom zvanim strigil sastrugali preostalu prljavštinu.

Međutim, to je možda više bila tehnika „maskiranja“ – ulja su često sadržala mirisne biljne ekstrakte pa su korišćena kao parfemi.

Većina sapunastih mešavina upotrebljavana je za čišćenje tkanina, a ne ljudskih tela. Istoričari nisu baš sigurni kad je kupanje pomoću sapuna postalo uobičajenije, ali u zapadnom svetu se to desilo mnogo kasnije – verovatno od početka do sredine 19. veka.

Više faktora je imalo uticaj. Prvo, jeftinije masti su postale šire dostupne. Zatim, industrijska revolucija je premestila proizvodnju sapuna iz domaćinstava u fabrike. Gradski inženjeri i reformatori su se takođe okrenuli ka „čišćenju“ imigrantskih zajednica. Plus, Građanski i Krimski rat stavili su veći naglasak na sterilizaciju u bolnicama i zdravstvu.

„Sticaj svih tih faktora je stvorio masovno tržište za sapun koje su kompanije, kao što je ‘Prokter i Gembl’ u Sjedinjenim Državama, počele da koriste“, kaže Ridner.

(Telegraf Nauka/Live Science)