Nacistički planovi za podelu i „unapređenje“ Afrike tokom Drugog svetskog rata

Foto: Pixabay/smallmana

„To je predstavljalo pretnju fašizma po evropski mir i uređenje ugrožavajući kolonijalnu ravnotežu moći u Africi“, kaže Endru Dening, profesor istorije na Kanzaskom univerzitetu.

Kakvu su ulogu sile Osovine namenile Africi u tom globalnom sukobu – i kako su ti planovi propali – tema je njegovog najnovijeg članka, objavljenog u Journal of Modern History.

Preporučujemo

„Razrešavanje Afrike: Od evroafričke tehnopolitike do fašističkog novog poretka“ ispituje kako su nemačke tehnokrate napravile revizionističke planove za „razrešavanje“ Afrike u 1930-im.

Birokrate i kolonijalni lobisti u nacističkoj Nemačkoj pomogli su u stvaranju takvih projekata, ali su ih takođe okrenuli u pravcu realizacije fašističkih imperijalnih ciljeva. Iako ti planovi nikad nisu ostvareni, oni pokazuju kako je međuratna izgradnja imperije u Africi povezivala nacističku Nemačku sa drugim silama u Evropi, prenosi Phys.org..

„Važno je izučavati planove koji nisu ostvareni. Možemo mnogo naučiti o tome kako društva funkcionišu – o ideologijama i mentalitetima unutar njih – ako pogledamo vrste utopija koje su im bile na umu. Pored svih distopijskih, tj. antiutopijskih rezultata nacističkog pokreta, moramo priznati da su mnogi Nemci mislili da grade utopiju“.

Planovi su napravljeni u vreme kad su najveći deo afričkog kontinenta kontrolisale evropske sile – relikt globalnog nadmetanja iz 1880-ih zvanog „osvajanje Afrike“.

„To otimanje za Afriku je dovelo do rasparčavanja na evropske kolonije. Nacistički i italijanski fašistički zvaničnici nisu nužno želeli osvajanje svih tih teritorija, već njihovu preraspodelu kako bi bolje bila predstavljena ravnoteža moći u 1930-im. To bi očigledno ostavilo Nemačku i Italiju u posedu mnogo većih teritorija. Međutim, oni su takođe verovali da bi ta preraspodela vodila ka mnogo većoj evropskoj saranji“, kaže Dening.

Uprkos skliznuću Nemačke u fašizam, planovi za Afriku davali su mogućnost onima koji sumnjaju u režim da i dalje rade svoj posao. Naučnici, inženjeri, geografi, hemičari i agronomi su dobrovoljno učestvovali u tom poduhvatu u nastojanju na onome što su često smatrali racionalnim oblicima kolonijalnog razvoja.

Planovi su uključivali izgradnju infrastruktura kontinentalnih razmera, poput puteva, pruga i vazdušnih veza. Međutim, nije iznenađujuće što s obzirom na nacističku ideologiju eksperti nisu mnogo razmišljali o posledicama takvih transformacija na živote 130 miliona Afrikanaca.

„Nemački planovi su ponekad pominjali Afrikance kao radnike potrebne za grandiozne projekte, ali su retko opisivali kako bi to moglo uticati na njih, a kamoli kako bi im ti projekti mogli koristiti. Tu zaista vidimo ekstremnost nekih od tih planova“, kaže Dening.

Istražujući ovu temu, Dening je najviše bio iznenađen kad je video koliko su nacističke ideje o vladanju Afrikom bliske drugim nacijama. Namački planovi da zasnuju kolonijalizam na razvoju infrastrukture bili su vrlo slični planovima ne samo iz Italije, koje su pravili fašisti u isto vreme, već i britanskim, francuskim i belgijskim iz 1920-ih i 1930-ih.

Poput kreatora planova u tim drugim evropskim zemljama, oni u Trećem rajhu nastojali su na spajanju Evrope i Afrike u „Evroafriku“. Hteli su da odu dalje od starih metoda puke ekstrakcije resursa iz kontinenta i uspostave ga kao mesto gde bi reciprocitet mogao postojati na uzajamnu korist oba regiona, mada je Evropa uvek imala prednost.

Da su sile Osovine pobedile u ratu, kako bi Afrika izgledala danas?

„Ideja je bila da će Nemci i njihovi italijanski saveznici zajedno upravljati Afrikom u cilju razvoja ogromne kontinentalne infrastrukture koju neće zaustavljati i deliti teritorijalne granice“, kaže Dening.

„Imali su na umu način vladavine u Africi koji bi koristio Evropljanima svih nacionalnosti…ali sigurno ne bi bio od koristi Afrikancima“.

(Telegraf Nauka/Phys.org)