Pesme stare 750 godina otkrile nešto potpuno neočekivano

U najstarijem poznatom zapisu na jeziku marathi, indoarijskom jeziku kojim govori oko 73 miliona ljudi u Indiji, verski vođa iz 13. veka po imenu Čakradara pokazuje na drvo akacije kao simbol smrti i ponovnog rađanja. Njegove reči imale su simbolično i duhovno značenje, ali dobile su novi značaj vekovima kasnije, piše ScienceDaily.

Istraživači kažu da ovakvi zapisi sada mogu da pomognu u razumevanju duge istorije pejzaža Indije. Stare priče, epovi i pesme mogu da pokažu kako su prostrane savane i travnjaci formirani širom regiona.

Preporučujemo

Savane i travnjaci pokrivaju skoro 10% Indije i više od jedne trećine kopnene površine Zemlje. Decenijama su mnogi naučnici i donosioci odluka pretpostavljali da su ovi otvoreni prostori nekada bili šume koje su raskrčene ili degradirane ljudskom aktivnošću. To uverenje je oblikovalo strategije očuvanja, uključujući i pošumljavanje velikih razmera.

Nova istraživanja sugerišu drugačiju priču. Dokazi iz istorijske literature ukazuju na to da tropski travnjaci uopšte nisu uništene šume, već dugovečni ekosistemi sami po sebi. Ova razlika je važna prilikom odlučivanja o tome gde bi napori za pošumljavanje trebalo da budu usmereni.

U studiji objavljenoj u People and Nature, žurnalu Britanskog ekološkog društva, naučnici su ispitali pominjanje biljaka u istorijskim narativima smeštenim u zapadnoj Indiji. Njihov cilj je bio da rekonstruišu kakva je vegetacija tamo postojala u prošlosti.

- Za mene je najvažniji zaključak koliko se malo toga promenilo. Fascinantno je da nešto staro stotinama godina može tako blisko da se podudara sa onim što nas danas okružuje, a da bude u tolikom kontrastu sa onim što ljudi romantizuju kao nekadašnji pejzaž - rekao je Ašiš Nerlekar, stručnjak sa sa Državnog univerziteta Mičigen (MSU) i autor studije.

Ideja se rodila tokom neobaveznih razgovora između istraživača iz različitih oblasti. Digvidžaj Patil, doktorand arheologije na Indijskom institutu za naučno obrazovanje i istraživanje (IISER) u Puneu, primetio je učestalo pominjanje neobičnih biljaka dok je proučavao tekstove na sanskritu i marathiju u vezi sa svetim mestima. Nerlekar, botaničar, prepoznao je mnoge od tih biljaka kao vrste koje su i danas uobičajene u savanama.

Istraživački tim je počeo da pregleda narodne pesme, poeme i mitove napisane ili izvođene na marati jeziku, od kojih neki datiraju iz 13. veka. Veliki deo ovog materijala ne čuva se u modernim bazama podataka, što ga čini neiskorišćenim izvorom ekoloških informacija.

Radnja mnogih dela smeštena je u Maharaštru, gde travnjaci danas čine oko 37.485 kvadratnih kilometara.

- Ova područja se često pogrešno razumeju - rekao je Nerlekar, postdoktorand u Programu za ekologiju, evoluciju i ponašanje na MSU.

Kako u percepciji javnosti, tako i u zvaničnoj politici, savane u Indiji i drugde često su nazivane pustošima. Obično se posmatraju kao oštećene šume i meta su projekata sadnje drveća čiji je cilj hvatanje ugljen-dioksida i usporavanje klimatskih promena.

Istorijski izvori govore drugačiju priču. Istraživači su identifikovali pominjanje 44 divlje biljne vrste u starim tekstovima, od kojih su skoro dve trećine tipične za ekosisteme savana.

Jedan primer se pojavljuje u epskoj poemi „Adi Parva“, koja datira otprilike iz 16. veka. Tekst opisuje govedare koje privlači „prazna“ i „trnovita“ dolina reke Nira zbog njene bogate trave. Drugi izveštaj opisuje drvo tarati, naučnicima poznato kao Capparis divaricata, kako raste iz groba pesnika-svetitelja iz 15. veka na mestu hodočašća Pandharpur.

Akacija koju pominje Čakradara takođe se stalno pojavljuje. Tim je pronašao osam referenci na ovu trnovitu vrstu, poznatu kao Vachellia leucophloea, koja ima peraste listove, bledožutu koru i bele cvetove.

- To je prilično ikonično drvo u regionu, a bilo je uobičajeno i u to vreme - rekao je Nerlekar.

Zajedno, ovi istorijski zapisi sugerišu da indijske savane postoje najmanje 750 godina. One su već bile uspostavljene davno pre masovnog krčenja šuma tokom britanske kolonijalne vladavine.

Drugi naučni dokazi ukazuju na još dublju istoriju. Fosilni polen i ostaci životinja koje su pasle travu, poput nilskih konja, ukazuju na to da su biljke savana dominirale regionom pre desetina hiljada godina, a ne guste šume.

Očuvanje savana i travnjaka je važno iz mnogo razloga, rekao je Nerlekar. Samo u Indiji, ovi ekosistemi podržavaju više od 200 biljnih vrsta koje se ne nalaze nigde drugde na Zemlji. Mnoge su naučnici tek nedavno identifikovali i one se suočavaju sa rastućim pretnjama od poljoprivrede i urbanizacije.

- Veliki deo biodiverziteta savana je takođe svet, što znači da pored ekološke, imaju i kulturnu vrednost - rekao je Nerlekar.

Savane takođe pomažu u skladištenju ugljenika apsorbovanjem ugljen-dioksida koji bi inače ostao u atmosferi. Širom Azije, Afrike, Australije i Južne Amerike, one obezbeđuju pašnjake za stotine miliona goveda, ovaca i druge stoke.

Oko 20% svetske populacije zavisi od savana i travnjaka za svoj život. Istraživači upozoravaju da bi ove koristi mogle biti izgubljene ako klimatska rešenja podrazumevaju sadnju drveća na mestima gde šume nikada nisu postojale.

- Ove vekovima stare priče pružaju nam redak uvid u prošlost, i pokazuju da je ta prošlost bila u znaku savana, a ne šuma - rekao je Nerlekar.