DNK studija otkriva nosioca najranije poznate kuge na svetu

Kuga koja se širila Evroazijom 2.000 godina – milenijumima pre Crne smrti u srednjem veku – dosad je bila otkrivena samo u ljudskim ostacima. Decenijama je bilo nejasno kako se kuga tokom bronzanog doba širila tako daleko, ali sad znamo koja je životinja verovatno bila njen nosilac.

Arheolozi su pregledali ostatke DNK u kostima i zubima goveda, koza i ovaca iz bronzanog doba, u okviru velike studije koja prati kako su ove životinje, zajedno s ljudima, migrirale iz Plodnog polumeseca na Bliskom istoku po celoj Evroaziji.

Preporučujemo

Takvi drevni uzorci životinjske DNK nikad nisu potpuno očuvani – obično su prilično fragmentirani i veoma kontaminirani ostacima organizama koji su nastanjivali telo životinje dok je bila živa i dugo nakon smrti.

„Kada testiramo DNK stoke u drevnim uzorcima, dobijamo složenu genetsku supu kontaminacije“, objašnjava arheolog Tejlor Hermes sa Univerziteta Arkanzas. „To je velika prepreka za dobijanje jasnog signala same životinje, ali nam takođe daje priliku da tražimo patogene koji su inficirali stada i njihove čuvare“.

Jedan patogen na koji su Hermes i saradnici naišli u ostacima 4.000 godina stare domaće ovce iz Arkaima – arheološkog nalazišta na jugu Uralu u Rusiji – potpuno ih je iznenadio.

Na jednom zubu je bila DNK bakterije kuge (Yersinia pestis), drevni soj koji nije mogao da inficira muve, kao što se desilo kasnije tokom srednjeg veka.

Pošto Y. pestis u bronzanom dobu još nije koristila muve kao nosioce, arheolozi su se često pitali kako se kuga tako mnogo širila među ljudima. Znamo da su mnogi ljudi umrli od infekcije, dok njihova tela i dalje sadrže genetske tragove identičnog soja kuge, sa lokacija razdvojenih hiljadama kilometara.

Ovo je prvo svedočanstvo o lozi bakterije iz kasnoneolitskog i bronzanog doba (LNBA) u ne-ljudskoj životinji.

Lako je zamisliti da su domaće ovce, lutajući po ogromnim travnjacima evroazijske stepe, mogle doći u kontakt s divljom životinjom koja je nosila bakteriju, bez oboljevanja, a zatim je širiti među stadima i pastirima. Ipak, istraživači kažu da ne mogu isključiti prenos sa čoveka na ovcu.

„Moralo je biti nešto više od kretanja ljudi. Naša ovca sa kugom donela je proboj“, kaže Hermes.

„Sad to vidimo kao dinamiku između ljudi, stoke i još uvek neidentifikovanog ‘prirodnog rezervoara’, što bi mogli biti glodari na travnjacima evroazijske stepe ili ptice selice“.

Praćenje DNK drevnih patogena nije lako. Ljudi ne zakopavaju životinje sa istom pažnjom kao druge ljude, pa njihovi ostaci obično nisu tako dobro očuvani. Mnogi primerci domaćih životinja koje arheolozi pronalaze zapravo su ostaci ljudskih obroka, što znači da su obično bili kuvani (što neminovno uništava DNK).

„Štaviše, ljudi obično izbegavaju konzumiranje vidno bolesnih životinja, pa su ostaci verovatno od zdravih životinja“, pišu istraživači. „Čak i kad su konzumirane zaražene životinje, jedna jedina životinja može zaraziti mnogo ljudi, a verovatnoća da baš ta životinja bude pronađena i kasnije proučavana može biti mala“.

Ovo je tek treći put da je neki soj Y. pestis pronađen kod drevnih životinja. Prva dva slučaja su srednjovekovni pacov i neolitski pas; međutim, ti uzorci DNK su bili previše fragmentirani da bi dali pouzdane rezultate.

Najnoviji nalaz je posebno uzbudljiv, kaže Hermes, jer je lokacija na kojoj je ovca pronađena – Arkaim – ljudsko naselje povezano sa sintaštanskom kulturom, poznatom po izradi impresivnog bronzanog oružja, jahanju konja i širenju njihovih gena u centralnu Aziju. Kod ovih ljudi su takođe pronađeni tragovi LNBA soja kuge.

Kad je ova zaražena ovca živela, sintaštanska kultura je tek počinjala da širi svoja krda stoke, pošto su im veštine jahanja konja omogućavale da brzo pokriju veću teritoriju, potencijalno povećavajući izloženost divljim vrstama koje su nosile kugu.

„Ipak, sa jednim jedinim genomom nije moguće rekonstruisati potpuno razumevanje ekologije LNBA loze širom raznovrsnih kultura i geografija pogođenih ovom preistorijskom lozom kuge, a naši rezultati sugerišu da njen rezervoar ostaje ‘na slobodi’“, zaključuju autori.

(Telegraf Nauka/Science Alert)