Registri iz Vatikanske arhive otkrili skandaloznu tajnu papa: Zbog šoka je urađeno nešto neverovatno

Vrhovni poglavari Rimokatoličke crkve u 14. veku nisu samo dozvoljavali prostituciju, što je bilo u suprotnosti sa kasnijim zvaničnim odnosom prema „najstarijem zanatu“, već su bili uključeni u poslove „dama noći“. Prostituke su iznajmljivale smeštaj od biskupije i manastira, bile su pod kontrolom papa, a rimski dvor ih je oporezivao i to sa dva sola nedeljno.

Ovu skandaloznu tajnu papa iz vremena „Avinjonskog ropstva“ otkrili su registri računovođa iz Vatikanskih arhiva.

Preporučujemo

- U srednjovekovnoj crkvi uloge žena bile su ograničene – obično su podrazumevale neki oblik zatvaranja i celibata. Na drugoj krajnosti je bilo nekoliko dramatičnih primera žena koje su ušle u istoriju crkve prkoseći rodnim normama: heroine poput Jovanke Orleanke. Međutim, puna istina je složenija. Srednjovekovne žene su bile tu sve vreme, čak i u svešteničkim kućama. U svojoj knjizi „Muževni sveštenik“, istoričarka Dženifer Tibodo nas podseća da, iako je celibat uvek bio ideal crkve, nije bio istinski sproveden sve do kasnog srednjeg veka – napisala je za The Conversation Džoel Rolo-Koster, profesorka srednjovekovne istorije Univerziteta na Rod Ajlendu.

Kako dodaje, srednjovekovni učenjaci – svi muškarci – „definisali su ženski temperament negativnim terminima: žene su bile požudne, lakoumne, neverne, hirovite, nepredvidive i lako podlegale iskušenjima“.

Knjučne za funkcionisanje papskog dvora

- Crkva možda nije gledala na žene kao na jednake, ali je ipak njihov rad bio ključan za funkcionisanje i finansije papinskog dvora. Ta činjenica je očigledna u arhivima jednostavnim praćenjem novca. Registri računovođa iz Vatikanskih arhiva omogućuju da se prati ko je bio plaćan i za šta u papskom dvoru u Avinjonu, gde su poglavari Rimokatoličke crkve proveli veći deo 14. veka. Usred zamornog zadatka dešifrovanja srednjovekovnih stenografskih sistema, gde su troškovi podeljeni u kategorije popu „izvanredne plate“, „liturgijski ukrasi“, „ratni troškovi“ ili „račun za vosak“, naletela sam na iznenađenje – žene su se pojavljivale na listama stalno zaposlenih na srednjovekovnom papskom dvoru – napisala je Džoel Rolo-Koster i dodala:

- One su bile uključene u zadatke koje su „dodirivale“ vođu crkve. Čak i papina odeća mora da se pravi, pere i popravlja. Žene su izrađivale komade raskošnog stila koji su pape veoma cenile – čisto belo platno i zlatni vez. Vatikanski apostolski arhivi Introitus i Exitus, srednjovekovni finansijski zapisi, pružaju značajne dokaze da su žene izrađivale svešteničke ukrase i odeću.

Između 1364. i 1374. godine, u registrima su zabeležene i papine pralje, koje bi inače bile izgubljene u istoriji, dodaje. Među njima su bile Katarina, supruga izvesnog Gijoma Bertrana; Bertranda, koja je prala sve papino rublje; i Alasasi de la Mejnija, supruga Petra Mateija, koja je prala papino rublje za božićne svečanosti 1373. godine i ponovo se pominje 1375. godine.

- Sve ove žene su bile supruge službenika na papskom dvoru. Zapisi su ih identifikovali po njihovom punom imenu, što nije bio slučaj za sve na papinom platnom spisku. Ovo je važno: zapisi su im dali stvarno prisustvo, za razliku od većine ženskih radnika. Kasniji zapisi su bili manje jasni. Između 1380. i 1410. liturgijsku odeću su izrađivale i prale razne žene. Samo se jedna žena, Mari Kvidži Fernandi Sansi de Ture, pojavljuje bez porodične veze sa muškarcem. Kako je vreme odmicalo, ženska imena nisu sistematski beležena. Većina žena kasnije takođe je bila udata za službenike i nisu bile plaćane direktno: muževi su uzimali njihove plate – navodi Rolo-Koster.

Tokom takozvanog „Avinjonskog ropstva“, kada je od 1305. do 1378. sedište Rimokatoličke crkve prebačeno u Francusku, mnoge žene su se doselile u Avinjon.

Različiti poslovi u Avinjonu

- Prema delimičnom popisu glava domaćinstava 1371. godine, oko 15% su bile žene. Većina je putovala daleko – iz drugih delova današnje Francuske, kao i iz Nemačke i Italije – da bi stigle do papskog dvora i šanse za zaposlenje. Od njih, 20% je imalo zanimanje. Neke su prodavale voće, druge šile odeću, treće radile u krčmama, radile u mesarama, pravile sveće, bavile se drvodeljstvom… Žene u Avinjonu su prodavale ribu, pravile zlato, rukavice, peciva… Bilo je i žena koje su pravile mačeve, prodavale knjige i održavale kupke – napisala je Rolo-Koster i dodala:

- Javna kupatila često su bila bordeli. Prostitucija se smatrala legalnim zanimanjem u Avinjonu i bila je pod kontrolom crkve. Margareta de Porselud, poznata kao „Lovkinja“, plaćala je godišnji porez biskupiji za svoj smeštaj. Nekoliko prostitutki je iznajmljivalo stanove od manastira Svete Katarine, a Margareta Busafi, ćerka istaknutog bankara, posedovala je bordel u gradu. Godine 1337, maršal rimskog dvora – najviši svetovni sudski službenik – oporezivao je prostitutke i svodnike sa dva sola nedeljno. Papa Inoćentije VI, skandalizovan ovom praksom, poništio ju je 1358. godine.

Ipak, zbog bruke povezane sa prodajom seksa, dodala je ona, crkva je pokušala da reformiše prostitutke i pretvori ih u časne sestre. Avinjonske pape su ih zatvorile u poseban manastir, pokajnicu, daleko od centra grada.

- Na kraju, ustanova je postala oblik zatvora za „neposlušne“ žene – one koje su zatrudnele van braka. Ali stotinak godina, grupe dama noći su polagale zavete i živele kao časne sestre tamo, kontrolišući poslove svog manastira gvozdenom pesnicom. Papa Grgur XI ponudio je časnim sestrama i njihovim donorima idulgencije, oproštaj grehova. Dame manastira su ostavile detaljne zapise o imovini koju su stekle. Godine 1384, glavne među njima podnele si peticiju papskoj riznici, zahtevajući zaostale dugove koji su im pripadali od svešteničke donacije – i dobile su ono što su tražile. Malo srednjovekovnih žena je imalo hrabrosti da podnese peticiju sudu za zaostale dugove, a kamoli papi. Pokajnice su to učinile – zaključila je Rolo-Koster.

(Telegraf Nauka/The Conversation)