Astronaut Kris Hedfild u intervjuu za Telegraf Nauku otkrio tajne letova u svemir

Kris Hedfild (Chris Hadfield) imao je samo 9 godina kada je doneo odluku tako tipičnu za jednog dečaka – rešio je da postane astronaut. Za razliku od nebrojeno mnogo drugih mališana sa zvezdama u očima, on je svoj san ostvario. Tri puta je leteo u svemir, postao je prvi Kanađanin na ruskoj svemirskoj stanici Mir, prvi Kanađanin u svemirskoj šetnji, prvi komandant Međunarodne svemirske stanice iz Kanade… A sviranje gitare u orbiti pretvorilo ga je u pravu zvezdu među astronautima.

Pred gostovanje u Beogradu, gde će 6. decembra u MTS Dvorani publiku povesti na zapanjujuće putovanje kroz kosmos, Kris Hedfild dao je intervju za Telegraf Nauku u kome je opisao kako je ostvario svoje snove, kako se pripremao za misije, da li je tokom letova u svemir osećao strah i paniku, šta misli o budućnosti istraživanja Meseca i Marsa…

Preporučujemo

• Šta vas je inspirisalo da postanete astronaut?

- Kada sam imao 9 godina, gledao sam Nila Armstronga kako hoda po Mesecu i to iz vikendice moje porodice u Ontariju. Taj trenutak zapalio je tinjajuću iskru inspiracije. Odlučio sam, iako Kanada tada nije imala program za astronaute, da sebe pretvorim u nekog kome se može poveriti upravljanje svemirskim brodom. Od tog trenutka, svaka odluka koju sam doneo bila je usmerena na to da promenim ko sam i šta sve mogu da uradim: postao sam pilot kao tinejdžer, studirao inženjerstvo, radio u vojsci kao borbeni i probni pilot i, na kraju, pridružio se Kanadskoj svemirskoj agenciji. Bile su potrebne decenije upornog rada, kao i timskog rada, ali put od gledanja sletanja na Mesec do komandovanja Međunarodnom svemirskom stanicom doneo mi je fascinantan život, vredan svakog koraka.

• Posetili ste svemir tri puta. U kom putovanju ste najviše uživali?

- Potpuno sam uživao u sva tri, nemam omiljeno. Smatram sebe izuzetno srećnim što sam imao privilegiju da pomognem u izgradnji dve svemirske stanice, izvedem dve svemirske šetnje i komandujem svemirskim brodom. To je zahtevalo rad celog života i vredelo je svake sekunde.

• Šta je strašnije - lansiranje ili svemirska šetnja?

- Stvari nisu strašne, one su samo stvari. Ali ponekad su ljudi uplašeni. Kada osetim strah, to me natera da se zapitam zašto nisam spreman za ono što će se dogoditi. Za lansiranja u orbitu i svemirske šetnje nisam bio uplašen, bio sam uzbuđen i spreman. Najbolji protivotrov za strah je kompetentnost. Kada se razmatra rizik, lansiranje je opasnije od svemirske šetnje. Ali sve što je vredno raditi u životu nosi rizik. Samo treba da odlučite šta je za vas vredno rizika.

• Da li je bilo trenutaka straha ili panike? Kako ste se nosili s njima?

- Imao sam 9 godina kada sam odlučio da počnem da stičem veštine potrebne da postanem astronaut. Imao sam 26 godina da se spremim za svoj prvi let u svemir i 43 godine pripreme za treći. Strah, i njegov preuveličani pratilac - panika, jasni su simptomi nespremnosti, a ja nisam osećao ni jedno, ni drugo tokom svojih letova u svemir. Ali ne zbog hrabrosti ili ludosti – bio je to logičan rezultat potpune pripremljenosti.

• Zašto verujete u moć negativnog razmišljanja?

- Zato što sama nada ne dovodi do toga da stvari funkcionišu u svemiru. Morate zamisliti šta može poći po zlu - i pripremiti se za to. To je „negativno razmišljanje“ upotrebljeno pozitivno. Ako vežbate za neuspeh, bićete spremni za uspeh. To nije pesimizam; to je profesionalizam.

• Šta je lako na Zemlji, ali teško u svemiru?

- Jednostavne stvari, poput pranja ruku, vezivanja pertli ili sečenja noktiju postaju komplikovane bez gravitacije, sve vam beži. Bilo šta što zahteva fizičku stabilnost ili više predmeta predstavlja problem.

• Šta je najprijatnija stvar na Međunarodnoj svemirskoj stanici?

- Pogled. Gledanje kroz prozor i posmatranje Zemlje - izlaske sunca, oluje sa grmljavinom, tanku plavu liniju naše atmosfere - to je beskrajno lepo. Nikad mi nije bilo dosta toga.

• Šta je najiritantnija stvar na Međunarodnoj svemirskoj stanici?

- Obavezni nedeljni razgovori sa psihijatrom. Pokušao sam da ih otkažem, ili barem proredim, ali on je bio siguran da pomaže. To me je izluđivalo.

• Da li je išta na Zemlji tako uzbudljivo kao boravak u svemiru?

- Da, jer uzbuđenje nije samo u lokaciji. Nalazim uzbuđenje u učenju novih stvari, deljenju s drugima onoga što sam video, stvaranju muzike, kreiranju i pomaganju drugima da istraže sopstveni potencijal. Ne morate biti u orbiti da biste doživeli avanturu.

• Kako i koliko su se putovanja u svemir i komunikacija promenili od 1990-ih do 2010-ih?

- Tehnologija je neverovatno napredovala. Devedesetih smo koristili flopi diskove i imali ograničen radio kontakt. Do 2010-ih imali smo video u realnom vremenu, imejl i društvene mreže iz orbite. Tvitovao sam iz svemira i čak držao koncerte uživo! To je pomoglo ljudima na Zemlji da se osećaju povezanim sa misijom na potpuno nov način. Takođe sam mogao da imam video-pozive sa porodicom svake nedelje.

• Kako ste odlučili da svirate gitaru na Međunarodnoj svemirskoj stanici?

- Uvek sam svirao gitaru i pevao, to sam ja. Na Stanici se stalno nalazi gitara, koju je tamo postavio naš tim za psihološku podršku 2001. godine jer su umetnost i kreativnost važni za mentalno zdravlje. Pre lansiranja odlučio sam da pišem i snimam muziku ako nađem vremena. Na kraju sam ukrao sat vremena od svog predviđenog sna kada nisam bio previše umoran, i snimio ceo originalni album pod nazivom Space Sessions – Songs from a Tin Can (Svemirske sesije – Pesme iz limenke). Kao odgovor na zahteve sa društvenih mreža, snimio sam i „Space Oddity“ Dejvida Bouvija, koja je pregledana stotine miliona puta. To je pomoglo ljudima da steknu intuitivni osećaj o životu na svemirskom brodu.

• Šta mislite o teorijama zavere o svemiru?

- Teorije zavere su blesava zabava koja cveta tamo gde je razumevanje na niskom nivou. Svemir može delovati dalek i misteriozan, pa ljudi popunjavaju praznine maštom. Najbolji način da se ljudi bore protiv dezinformacija su radoznalost i obrazovanje. Postavljajte pitanja, tražite dokaze i slušajte ljude koji su zapravo bili tamo.

• Da li će letovi u svemir postati dostupniji u budućnosti?

- Apsolutno. Troškovi padaju, tehnologija se poboljšava, a sve više kompanija se uključuje. Mislim da će za nekoliko decenija mnogi ljudi iskusiti suborbitalne ili čak orbitalne letove, baš kao što je avijacija prešla put od retkosti do rutine.

• Koliko su važne nove misije na Mesec?

- Istorijski važne. Program Artemis - i uloga Kanade sa astronautima poput Džeremija Hansena - odvešće nas dalje, naučiti nas kako da živimo i radimo na drugom svetu. To je prilika da poguramo tehnologiju, ali i redefinišemo društvene norme, kao što smo to uradili na Svemirskoj stanici. Ne naseljavamo često novi kontinent. To je takođe neophodan stepenik ka Marsu i dalje.

• Da li su misije sa posadom do Marsa realne u skorijoj budućnosti?

- Tehnički, da. Praktično, još imamo velike izazove - primitivni motori, zračenje, pouzdanost sistema za održavanje života, psihologija dugih misija, logistika snabdevanja... Ali ljudi ih rešavaju korak po korak. Mislim da ćemo videti ljude na Marsu za mog života, ali moramo dovoljno poboljšati tehnologiju da bi rizik odgovarao koristima koje donosi.

• Kako se osećate povodom skorog penzionisanja Međunarodne svemirske stanice?

- Gorko-slatko. Međunarodna svemirska stanica je dom čovečanstva u svemiru već više od četvrt veka - neverovatna laboratorija i simbol međunarodne saradnje. Ali ništa ne traje večno. Njeno penzionisanje otvoriće put novim stanicama, kako državnim tako i komercijalnim. Nasleđe će se nastaviti.

• Da li planirate da se vratite u svemir?

- Ja sam svoj red iskoristio, tri puta tokom 21 godine, i duboko sam zahvalan na tome. Moj posao sada je da pomognem drugima da idu što dalje mogu - kroz poslovnu inkubaciju i liderstvo, pisanje, govorništvo i inspirisanje sledeće generacije. Tako da, na neki način, ja i dalje idem u svemir - svakodnevno. Ali ako nudite, rado bih vam se pridružio.

(Telegraf Nauka)