Neverovatna sposobnost morskih stvorenja: Hobotnice mogu da koriste ogledala za pronalaženje plena

Hobotnice su neverovatno inteligentna stvorenja, što je dokazano, između ostalog, čuvenim bekstvom hobotnice Inki iz Nacionalnog akvarijuma Novog Zelanda kroz odvodnu cev nazad u more 2016. Međutim, nova studija pokazuje da su hobotnice sposobne za nešto mnogo više – mogu da koriste ogledala kako bi pronašle hranu koja im je van vidokruga, što ukazuje na prostorne kognitivne sposobnosti, saopštio je Koledž Dartmut.

Rezultati revolucionarnog istraživanja objavljeni su u žurnalu Current Biology.

Preporučujemo

- Naši nalazi su prvi koji pokazuju da beskičmenjaci mogu da koriste ogledala kako bi razumeli svoje okruženje i pronašli plen – rekla je u saopštenju Meri Kiseler, koja je istraživanje sprovela kao doktorantkinja na Odseku za psihologiju i nauke o mozgu na Koledžu Dartmut, a sada je na postdoktorskim studijama na Univerzitetu u Friburgu u Švajcarskoj.

- To je veština koja je ranije bila dokumentovana samo kod kičmenjaka, poput nekih sisara i ptica – naglasila je ona.

Istraživači su u Laboratoriji za hobotnice na Dartmutu obučili tri kalifornijske hobotnice Octopus bimaculoides da ne napadaju sliku krabe koju vide u ogledalu, već da zaključe gde se nalazi skriveni stimulans prikazan iza njih i krenu ka njemu.

Prvo su se hobotnice navikavale na ogledalo u svom staništu. Zatim su obučavane da razumeju kako ogledalo funkcioniše koristeći nagradu u vidu žive hrane – krabe – koja je bila stavljena u staklenu teglu koju su mogle da vide u ogledalu. Da bi došla do krabe, hobotnica je morala da skrene za 90 stepeni oko ugla.

- Mi ne dolazimo na svet znajući kako se koristi ogledalo, već to učimo – rekao je viši autor i kognitivni neuronaučnik Piter Ce, profesor psihologije i nauka o mozgu na Dartmutu.

Baš kao što novi vozači uče da koriste retrovizor kako bi pratili druga vozila, dodao je, „hobotnice takođe mogu da nauče kako da koriste ogledalo da bi zaključile gde se stvari nalaze u prostoru“.

Hobotnice imaju hemoreceptore koji im omogućavaju da osete miris i ukus dodirom. Zbog toga je tim u eksperimentu koristio virtuelni stimulans krabe umesto žive krabe.

Hobotnica je stavljena u početnu kutiju koja je bila otvorena odozgo i spreda, a slika virtuelne krabe joj je prikazana u ogledalu direktno ispred nje. Slika virtuelne krabe je projektovana s leđa hobotnice, sa leve ili desne strane. Umesto da krene ka ogledalu kako bi pokušala da dohvati virtuelnu krabu, hobotnica je odlazila do mesta projekcije, što je zahtevalo okret od 180 stepeni, gde bi potom dobila nagradu u vidu žive krabe. U nekim slučajevima, hobotnica bi se popela preko stranice kutije ka strani gde je kraba projektovana, umesto da izađe iz kutije i dopliva do te strane.

Rezultati pokazuju da su hobotnice otišle na ispravnu stranu u približno 73% slučajeva.

Tokom ispitivanja, tim je ručno pratio tačku između očiju na plaštu (što je zapravo glava hobotnice) gledano odozgo. Istraživači su takođe izračunali dužinu putanja koje su hobotnice koristile da pronađu nagradu. Iako nisu uvek birale najkraći put, postajale su sve brže u odlasku na mesto gde se nalazio stimulans.

- Hobotnice su među evolutivno najudaljenijim životinjama od ljudi, jer je naš poslednji zajednički predak bio crv koji je živeo pre 350 do 500 miliona godina – rekla je Kiselerova i dodala:

- Činjenica da je tako dalek organizam nezavisno razvio sposobnost da koristi ogledalo kao alat za procesuiranje prostorne kognicije sugeriše da bi osnovni kognitivni procesi mogli biti predmet konvergentne evolucije, gde različite vrste razvijaju slična neuronska rešenja za isti izazov.

Svet u kojem hobotnice žive, uglavnom koralni grebeni i morsko dno, predstavlja veoma složeno okruženje.

- Hobotnice su poput mačaka: prikradaju se plenu i skaču na njega, i žele to da urade što je brže moguće kako same ne bi postale plen – rekao je Ce.

- Lovci su veoma efikasni kada imaju mentalnu mapu svoje teritorije, tako da znaju gde se nalaze u odnosu na svoje okruženje – objasnio je Ce. - Naš rad sugeriše da bi i hobotnice mogle imati unutrašnje mape, odnosno unutrašnju predstavu prostora.

Ipak, prema rečima koautora, potrebna su dodatna istraživanja kako bi se ovo definitivno dokazalo.

(Telegraf Nauka/Dartmouth College)