Ratovi sova: Spasavanje pegavih sova od prugastih sova na severozapadu SAD

Ugrožena severna pegava sova (Strix occidentalis caurina), koju ekolozi poštuju zbog uloge u zaustavljanju seče najvećeg dela preostalih starih šuma na severozapadu Amerike tokom 1990-ih, suočava se sa novijom pretnjom.

Nekad ograničene na istočni deo Severne Amerike, prugaste sove (Strix varia) proširile su se preko Kanade tokom 1900-ih i počele da prodiru na jug u državu Vašington, Oregon i — najskorije — Kaliforniju. Gde god se prugasta sova pojavi, pegave sove nestaju, što osvajača označava kao veliku pretnju federalno zaštićenoj podvrsti.

Preporučujemo

Naučnici i čuvari živog sveta pribegli su krvavom krajnjem pokušaju da spasu pticu. Tokom proteklih 17 godina, testirali su da li mogu da ubiju dovoljno prugastih sova kako bi omogućili pegavim sovama da se vrate, ili barem izdrže.

Vlada Sjedinjenih Država želi da proširi ovaj poduhvat: 2024. godine, Služba za zaštitu riba i divljih životinja predložila je plan da se ubije dovoljno prugastih sova radi stvaranja niza utočišta za pegave sove, od kanadske granice do severne obale Kalifornije. Međutim, zasad je to bilo ograničeno na eksperimente malih razmera.

Naučnici sa Univerziteta Viskonsin-Medison pomažu u izvođenju dosad najambicioznijeg i najvećeg eksperimenta koji bi trebalo da odgovori na ključna pitanja o tome koliko će prugastih sova morati da umre, koliko ljudi će za to biti potrebno i koliko će koštati da se pegavim sovama pruži šansa za borbu u barem delu njihove prvobitne teritorije.

Na terenu od oko 13.000 kvadratnih kilometara šume, od predgrađa San Franciska na sever do granice sa Oregonom, naučnici provode besane noći patrolirajući zabačenim putevima i mameći prugaste sove u smrt. Tokom poslednjih pet godina su ubili više od 2000.

Neke grupe za zaštitu prirode su nerado podržale ovaj napor kao nužno zlo za spasavanje ugrožene ptice. Međutim, drugi tvrde da je to krvav i etički sumnjiv uzaludan posao. S druge strane, jasno je šta će se desiti ako ljudi ne učine ništa. Prugaste sove teraju pegave sove u izumiranje.

Severna pegava sova je već jednom bila spasena. Ova ptica živi skoro isključivo u starim šumama punim velikih četinara na pacifičkom severozapadu, a u proteklim decenijama jurila je ka izumiranju zbog seče šuma.

Međutim, 1990. godine je zakonski proglašena ugroženom i sudovi su uskoro zaustavili najveći deo seče starih šuma na federalnom zemljištu. Zatim je administracija predsednika Bila Klintona 1994. godine usvojila plan za šume severozapada, kojim su veliki delovi staništa pegavih sova učinjeni nedostupnim za seču.

Te akcije su se bavile onim što su mnogi smatrali najvećom pretnjom: gubitkom staništa. Ipak, otprilike u to vreme, naučnici su počeli da upozoravaju na novi problem. Neočekivano su počele da se pojavljuju prugaste sove.

Na prvi pogled, teško je uočiti veliku razliku između dve vrste. Otprilike su iste veličine. Imaju istu zemljano-smeđu i krem boju. U skladu sa imenima, pegava sova ima tamne i svetle mrlje na grudima, dok prugasta sova ima pruge. Ove dve vrste su dovoljno srodne da se mogu pariti i proizvoditi plodno potomstvo.

Pažljiviji pogled otkriva zašto je prugasta sova tako velika pretnja. Obično je teža od pegave sove za 20%. Ženka često polaže dva do tri jajeta svake godine, u poređenju sa jednim do dva jajeta svake druge godine kod pegave sove. Manje je izbirljiva u pogledu ishrane i staništa, jedući daždevnjake, guštere, insekte i ptice, pored letećih veverica, crvenih voluharica i pacova koje jedu pegave sove. Gnezdi se u prigradskim dvorištima, kao i u starim šumama.

Prugasta sova takođe ima izraženu crtu agresivnosti. Dok prugaste sove preuzimaju teritoriju, teraju pegave sove sa mesta za gnežđenje. Dobija se populacija starih ptica bez mladih koje dolaze, kažu stručnjaci.

Ne zna se tačno kako su prugaste sove prešle s jedne obale na drugu. Vodeća teorija jeste da je to počelo u 20. veku nakon što su evropski doseljenici u južnoj Kanadi sadili drveće na farmama stvarajući most preko prerije. Druga ideja je da je njihovo stanište počelo da se pomera jer je globalno zagrevanje učinilo borealnu šumu gostoljubivijom. Šta god da je razlog, prva prugasta sova je primećena u Britanskoj Kolumbiji 1959. godine. Odatle je „pernata poplava“ počela neumitno da se kreće na jug.

Toliko malo pegavih sova je preživelo ovaj nalet da je Britanska Kolumbija pribegla uzgoju gotovo svih svojih preostalih poznatih ptica u zarobljeništvu, planirajući da oslobodi njihovo potomstvo u šumski rezervat gde su zvaničnici nedavno ubili nekoliko desetina prugastih sova. Država Vašington, gde se broj pegavih sova smanjio na manje od 150 parova, razmatra isti postupak. Oregon je samo malo bolji, sa manje od 900 parova.

Koristeći mikrofone postavljene u šumama širom regiona, naučnici su zaključili da je ptica praktično osuđena na propast. „Otkrivamo da su pegave sove funkcionalno nestale u ogromnim delovima svog prirodnog geografskog područja“.

Nasuprot tome, procenjuje se da danas u zapadnim Sjedinjenim Državama ima 100.000 prugastih sova.

Mnogi naučnici vide odstrel kao jedino rešenje. Ta ideja je počela da dobija oblik ranih 2000-ih, kad se bledele nade da bi pegave sove mogle koegzistirati sa pridošlicama. Godine 2009. započeo je petogodišnji eksperiment odstrela prugastih sova u priobalnoj severnoj Kaliforniji. U šumama gde su istraživači ubijali prugaste sove, broj pegavih sova se stabilizovao.

Rezultati su podstakli veće eksperimente. U delovima šuma u Vašingtonu, Oregonu i Kaliforniji naučnici su ubili 2.485 prugastih sova u testovima koji su završeni 2019. godine. Broj pegavih sova se stabilizovao tamo gde je izvršen odstrel, dok je opadao 12% godišnje u netretiranim oblastima.

Odstrel prugastih sova je prihvaćen kao ključni element rada na oporavku severne pegave sove. Godine 2024. predstavljen je plan za upotrebu specijalnih timova strelaca kako bi se stvorila utočišta za pegave sove u sve tri države. Plan je dobrovoljan za zemljoposednike i upravnike javnog zemljišta, a odstrel je ograničen.

Međutim, ako bi se sprovela u maksimalnom obimu, pucnjava bi odjekivala na više od 50.000 kvadratnih kilometara i odnela 450.000 prugastih sova tokom 30 godina. Ubijanje bi se nastavilo u nedogled. „Trenutno je to jedino sredstvo koje imamo. Moramo učiniti sve što možemo da zaštitimo severnu pegavu sovu“, kažu stručnjaci.

Neki su rezigniraniji. Pošto ima tako malo pegavih sova, a tako mnogo prugastih u velikom delu Oregona i Vašingtona - „mogli biste da ubijate prugaste sove zauvek i to neće imati efekta“.

Još jedna podvrsta pegave sove, kalifornijska pegava sova (Strix occidentalis occidentalis) živi prvenstveno u šumama Sijera Nevade, južno i istočno od područja severne pegave sove. Prugaste sove su počele da se pojavljuju i na teritoriji ove ptice.

Pošto je od 2018. do 2020. u okviru projekta Univerziteta Viskonsin-Medison ubijeno 76 jedinki, broj lokacija na kojima su detektovane prugaste sove smanjio se sa 45 na sedam. U isto vreme, kalifornijske pegave sove pokazale su znake popunjavanja novih praznina, vraćajući se u 15 od 27 bivših teritorija nakon što su prugaste sove ustreljene.

Bilo je teško, kažu istraživači o ubijanjima, ali se to svodi na relativno jednostavnu računicu. Odbijanje da se usmrte prugaste sove znači prihvatanje da su pegave sove u osuđene na propast.

Danas osoblje Univerziteta nastavlja da nadgleda oblast pomoću mreže od 1500 uređaja za audio-snimanje. Ako softver detektuje prugastu sovu, neko sa puškom se vrati sledeće godine da vidi da li je sova još uvek tamo. U 2025. godini su ubili 16 ptica.

U međuvremenu, pažnja je usmerena na šume severne Kalifornije — dom severnih pegavih sova. Tamošnja situacija je mnogo strašnija. Oko 11.000 prugastih sova već zauzima veliki deo teritorije, više nego duplo nadmašujući broj pegavih sova. Federalni plan za spasavanje pegavih sova, pak, razvija se sporo, pa su naučnici odlučili da deluju.

Sa novcem uglavnom od poreza na kanabis i od Nacionalne fondacije za ribu i divlje životinje, pokrenuli su poduhvat velikih razmera. Cilj je bio da se odgovori na pitanja koja su manji eksperimenti ostavili bez odgovora. Šta bi zaista bilo potrebno, u smislu novca i mrtvih sova, da se prugaste sove uklone na duže vreme na regionalnom nivou? Da li bi se pegave sove na kraju oporavile?

Rad je davao rezultate. Izgleda da je ubistvo skoro 3400 prugastih sova u severnoj Kaliforniji, uglavnom između 2020. i 2024, stabilizovalo broj pegavih sova, izvestili su naučnici 2025. godine.

Rad takođe govori istraživačima više o tome kako rastuće populacije prugastih sova menjaju ekosisteme. Analiza sadržaja njihovih želudaca otkrila je DNK 162 vrste. Među njima je bilo 29 vrsta sa ugroženim populacijama, kao što su severna leopard žaba, zapadna siva veverica i kalifornijska planinska kraljevska zmija.

Druga istraživanja otkrivaju da se povećao broj dveju manjih vrsta — zapadne vrišteće sove i severnog ćuka — na mestima gde su prugaste sove uklonjene.

U međuvremenu, lovci usavršavaju taktiku. Određuju gde treba fokusirati napore, ispituju mape, evidenciju prošlih ubistava i sopstveno iskustvo u ubijanju sova. Takođe okušavaju da koriste tehnologiju da bi stekli prednost. Univerzitetski istraživači testiraju satelitski povezane uređaje za audio-snimanje koji šalju upozorenja u realnom vremenu ako prugasta sova hukne u blizini, omogućavajući strelcu da odmah reaguje.

Federalni plan predviđa odstrel prugastih sova širom velikog dela severozapada. Međutim, fokus na Kaliforniju je opravdan, pošto se tamo broj pegavih sova meri hiljadama. Novi kompjuterski model sugeriše da Vašington i veliki deo Oregona nisu najekonomičnija mesta za spasavanje pegavih sova jer je preostalo vrlo malo ptica. Veliki deo posla u Kaliforniji finansira se putem raznih istraživačkih stipendija. Najnovija i najveća, od 4,5 miliona dolara, traje samo do 2028.

(Telegraf Nauka/Science)