Satelitska iluzija je sakrila pravi obim nestanka arktičkog snega

Godinama su satelitski podaci sugerisali da se jesenji snežni pokrivač na severnoj hemisferi zapravo povećava — iznenađujući obrt u svetu koji se zagreva.

Međutim, nova analiza otkriva da je ovaj rast bio iluzija izazvana poboljšanjem satelitske tehnologije koja je s vremenom postala bolja u detekciji tankog snega. U stvarnosti, snežni pokrivač se smanjuje za oko pola miliona kvadratnih kilometara po deceniji.

Preporučujemo

Korigovani podaci pokazuju da snega ima manje, što povećava arktičko zagrevanje putem redukcije prirodne reflektivnosti planete.

Decenijama procene Međunarodnog panela Ujedinjenih nacija za klimatske promene (IPCC) prate kako se Zemljina klima menja i pomažu u oblikovanju programa sa ciljem usporavanja globalnog zagrevanja.

Te procene se oslanjaju na opsežne klimatske podatke, uključujući godišnja merenja jesenjeg snežnog pokrivača na severnoj hemisferi, koja prikuplja američka Nacionalna uprava za okeane i atmosferu (NOAA) od 1960-ih.

Snežni pokrivač je mera koliko kopnene površine Zemlje je prekriveno snegom. Ima veliku ulogu u regulisanju temperature jer sneg reflektuje veliki deo dolazne energije nazad u svemir. Dok golo tlo i vegetacija reflektuju manje od 50 odsto energije koja do njih dođe, sneg reflektuje oko 80 odsto.

„Nestanak snega dovodi do smanjenja albeda, što dovodi do veće apsorpcije energije i zauzvrat do povećanog nestanka snega. Ovo je faktor koji doprinosi fenomenu poznatom kao 'arktička amplifikacija' i zato primećujemo nesrazmerno zagrevanje na Arktiku“, kažu istraživači sa Univerziteta Toronto.

Jednostavnije rečeno, kad sneg nestane, tamnije tlo apsorbuje više toplote. Ta dodatna toplota topi još više snega, ubrzavajući zagrevanje na Arktiku brže nego u mnogim drugim delovima sveta.

Godinama su neki istraživači klime dovodili u pitanje pouzdanost podataka NOAA o snežnom pokrivaču. Primetili su da se tendencije u podacima nisu dobro slagale sa drugim opservacijama i upozorili su da se nalazi moraju pažljivo tumačiti.

Sad je izvedena nova analiza. Po prvobitnim podacima, izgleda da se jesenji snežni pokrivač na severnoj hemisferi povećava za oko 1,5 miliona kvadratnih kilometara po deceniji. Međutim, ažurirana analiza otkriva suprotnu tendenciju. Snežni pokrivač se zapravo smanjuje za oko pola miliona kvadratnih kilometara po deceniji.

Promene u satelitskim instrumentima i tehnikama prikupljanja podataka su učinile sistem osetljivijim na tanke slojeve snega. Dok se detekcija poboljšavala, sateliti su počeli da identifikuju lakši snežni pokrivač koji bi raniji instrumenti propustili. Ta promena je stvorila lažni utisak da se ukupna površina snega širi.

„To je kao da su ‘naočare’ satelita postajale sve bolje. Izgleda da ima više snega, ali to je samo zato što je satelit dobijao bolje recepte za svoje naočare“, kažu naučnici.

Revidirani nalazi jačaju zaključak da se snežni pokrivač smanjuje tokom cele godine i povećavaju poverenje u tu tendenciju. „Znamo da je nestanak snega pod uticajem antropogenog zagrevanja i nestanak snega takođe stvara veći potencijal za zagrevanje, tako da smo stekli bolje razumevanje ovog važnog mehanizma arktičke amplifikacije“, kažu istraživači.

Otkrivanje kako i zašto je procena tendencije snežnog pokrivača bila pogrešna pomaže nam da naučimo kako pravilno da koristimo podatke kad procenjujemo prošle uslove i buduće tendencije. A to pomaže u razumevanju da li su klimatski modeli tačni. Razvoj alata poput ovog pomaže da bolje razumemo klimu i dođemo do boljih prognoza za budućnost.

(Telegraf Nauka/Science Daily)