Voda na Zemlji brzo gubi kiseonik i opasnost je ogromna

Zalihe rastvorenog kiseonika u vodenim telima širom planete smanjuju se velikom brzinom. Naučnici kažu da je to jedna od najvećih opasnosti po Zemljin sistem održanja života.

Baš kao što je atmosferski kiseonik bitan za životinje poput nas samih, rastvoreni kiseonik u vodi je suštinski značajan za zdravlje akvatičnih ekosistema, slatkovodnih ili morskih.

Pošto se milijarde ljudi oslanjaju na morske i slatkovodne životne sredine radi ishrane i prihoda, zabrinjavajuće je što kiseonik u tim ekosistemima uveliko i brzo opada, piše Science Alert.

Preporučujemo

Naučnici predlažu da se akvatična dezoksidacija doda na spisak „planetarnih granica“, koji u svom najnovijem obliku opisuje devet domena koji predstavljaju opsege u okviru kojih čovečanstvo može da nastavi da se razvija tokom narednih generacija.

Zasad, planetarne granice su klimatske promene, acidifikacija okeana, gubitak stratosferskog ozona, uplitanje u globalne cikluse fosfora i azota, stopa gubitka biodiverziteta, globalna upotreba slatke vode, promena sistema korišćenja zemljišta, dejstvo aerosola i hemijsko zagađenje.

„Osmotrena dezoksidacija slatkovodnih i morskih ekosistema predstavlja dodatnu planetarnu granicu“, kažu naučnici iz Politehničkog instituta Renseler u SAD, „koja je kritična za integritet Zemljinih ekoloških i društvenih sistema, a reguliše i reaguje na tekuće promene u procesima drugih planetarnih granica“.

Koncentracija rastvorenog kiseonika u vodi opada zbog više razgloga. Toplije vode ne mogu da zadrže toliko rastvorenog kiseonika, na primer, a pošto emisije gasova koji stvaraju efekat staklene bašte povećavaju temperature vazduha i vode iznad dugoročnih proseka, površinske vode su manje sposobne da zadrže ovaj vitalni elemenat.

Akvatični život takođe može trošiti rastvoreni kiseonik brže nego što ga proizvođači iz ekosistema nadoknađuju. Rast algi i bakterija, izazvan prilivom organske materije i nutrimenata u obliku poljoprivrednih i domaćih đubriva, kanalizacije i industrijskog otpada, brzo apsorbuje dostupni rastvoreni kiseonik.

U najgorim slučajevima, kiseonik je toliko redukovan da se mikrobi guše i umiru, često odnoseći veće vrste sa sobom. Populacije mikroba koje se ne oslanjaju na kiseonik onda se hrane poklonjenim mrtvim organskih materijalom, rastući do gustine koja smanjuje svetlost i ograničava fotosintezu i zarobljavajući čitavo vodeno telo u pakleni ciklus gušenja zvani eutrofikacija.

Akvatična dezoksidacija je takođe posledica povećanja razlike u gustini između slojeva vodenog stuba. To je možda zato što se površinske vode zagrevaju brže nego dublje vode, a otopljeni led smanjuje površinski salinitet u okeanima.

Što su ti slojevi izrazitije definisani, manje je kretanja između slojeva vodenog stuba, od čega zavise vertikalne formacije podvodnog života. Ove fluktuacije gustine pokreću kretanje oksidizovane površinske vode u dubinu i bez ovog transporta pomoću temperature ventilacija u dubljim slojevima akvatičnih sredina se prekida.

Sve ovo nanosi štetu akvatičnim ekosistemima, na mnoge od kojih se naša vrsta oslanja radi ishrane, vode, prihoda i blagostanja.

Istraživači pozivaju na zajedničko, globalno nagledanje i ispitivanje dezoksidacije „plavih“ delova naše planete, uz planove za sprečavanje brze dezoksidacije i povezanih izazova sa kojima već počinjemo da se suočavamo.

Smanjivanje emisija gasova staklene bašte, otpadnih proizvoda i organskog ugljenika usporilo bi ili preokrenulo proces dezoksidacije, kažu naučnici. Proširenje okvira planetarnih granica na dezoksidaciju bilo bi od pomoći u fokusiranju napora.

(Telegraf Nauka/Science Alert)