Zašto neke ekološke krize vode do katastrofe?

Više se ne radi samo o zaustavljanju klimatskih promena, već o tome kako možemo živeti s njima. Studija bečkog Centra za istraživanje kompleksnih sistema pokazuje kako naša prošlost može pomoći u tome.

Trenutno se suočavamo sa globalnom konvergencijom kriza. Različite vrste pretnji se ukrštaju, prepliću i testiraju našu kolektivnu otpornost – od klimatskih promena i ekonomske nejednakosti do političke polarizacije.

Iako razmere i globalni domet ovih izazova predstavljaju nove prepreke, te pretnje su bile prisutne i, ponekad, prevaziđene u prošlosti. Danas društva jedva imaju vremena da se oporave od jedne do druge krize, ali posedujemo značajnu prednost: znanje. Znanje koje možemo dobiti iz naše prošlosti putem novih metoda, piše Phys.org.

Preporučujemo

Podaci iz više od 150 kriza

Istraživači Peter Turhin i Danijel Hojer su predvodnici tih novih pristupa izvlačenju pouka iz istorije.

Kad su zemljotresi tresli, suše isušivale, poplave preplavljivale, neka društva su podlegla društvenim nemirima, građanskom nasilju ili totalnom kolapsu, dok su druga ispoljavala otpornost, održavajući bitne društvene funkcije ili čak ostvarujući napredak putem sistemskih reformi koje su povećavale kvalitet života i demokratsku participaciju.

Različita iskustva u različitim vremenima i mestima

Istraživači daju tri primera. Zapotečko naselje Monte Alban na jugu Meksika razvilo se kao najznačajnije naselje u regionu. Ekstremna, dugotrajna suša je pogodila taj region u devetom veku i nekada veliki Monte Alban bio je potpuno napušten zajedno sa mnogim drugim gradovima Mezoamerike.

Međutim, nedavna istraživanja pokazuju da se to teško može smatrati „društvenim kolapsom“ pošto su se mnogi stanovnici preselili u manje zajednice u blizini, verovatno bez velike smrtnosti, putem ideološke i socioekonomske reorganizacije koja je takođe sačuvala mnoge aspekte njihovog društva.

Na suprotnom kraju spektra, izuzetno bogata dinastija Ćing u Kini pokazala se kao otporna na nepovoljne ekološke uslove – česte poplave, suše, najezde skakavaca – tokom ranog perioda svoje vladavine. Međutim, do 19 veka su društveni pritisci toliko narasli da je postala ranjivija na iste izazove. Tada je pretrpela Tajpinški ustanak, neretko smatran najkrvavijim građanskim ratom u ljudskoj istoriji, i na kraju potpuno propala 1912. posle 250 godina vladavine.

Između ta dva slučaja, istraživači ističu Osmansko carstvo, koje se suočilo sa strašnim ekološkim uslovima tokom 16. veka, uključujući česte poplave i Malo ledeno doba, što je vodilo do društvenih nemira i brojnih ustanaka koje su predvodili nezadovoljni lokalni zvaničnici i bogate porodice. Ipak, sačuvane su ključne društvene i političke strukture i izbegnut je krah, uz nastavak vladavinu nad ogromnom teritorijom još nekoliko vekova.

Mnoge studije se obično fokusiraju na jedan događaj ili određeno društvo. Međutim, samo proučavanjem reakcija svih, ili barem mnogih, društava pogođenih nekim klimatskim ’režimom’ možemo utvrditi kauzalni uticaj i ukupno dejstvo ekološkog faktora stresa, rekao je Turhin.

„Tok krize zavisi od brojnih faktora. Sile životne sredine su nesumnjivo najvažnije, ali ne radi se samo o tome da neki specifični klimatski događaj izaziva predodređenu društvenu reakciju“, kaže Turhin. Umesto toga, ove sile su u interakciji sa kulturnom, političkom i ekonomskom dinamikom.

Jedino razumevanjem ovih dinamika možemo razumeti te interakcije. Pomoću baze podataka o krizama, istraživači nastoje na otkrivanju obrazaca i ključnih faktora koji učvršćuju ili podrivaju otpornost na savremene klimatske krize.

Smanjivanje društvene nejednakosti

Jedan bitan početni nalaz jeste da sporo razvijajuće strukturalne sile, poput povećanja društvene nejdnakosti, što se događa i sada, mogu oslabiti društvenu otpornost. „Suočavanje sa pretnjama velikih razmera zahteva znatnu društvenu koheziju“, kaže Hojer i kao primer navodi pandemiju kovida.

Društva koja su pokazala veće nivoe kohezije i kapacitet za kolektivnu akciju pre izbijanja kovida prolazila su kroz pandemiju efikasnije i uspešnije su primenila mere distanciranja.

Eksperiment sa pirinčem na Baliju

Rad ekološkog antropologa Stivena Lensinga i dr Vajana Vigune sa Balija mogao bi ne samo transformisati metode uzgajanja pirinča, već i značajno ublažiti efekat staklene bašte. Sama Azija ima više od 200 miliona farmi pirinča i pirinčana polja doprinose znatnih 11% globalnih emisija metana.

Ova studija ima potencijal da bitno izmeni situaciju. Početni pokazatelji sugerišu da bi se regulisanjem irigacije mogle smanjiti emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte za izvanrednih 70%, smanjujući takođe odlivanje azotnog đubriva do reka i koralnih grebenova.

Pomoću ovog metoda, polje pirinča nije poplavljeno kao obično i stoga ne predstavlja idealnu sredinu za anaerobne bakterije koje emituju metan. Umesto toga je isušeno i navodnjavano samo kad se tanke pukotine pojave na površini. Osim smanjenja emisije gasa koji izaziva efekat staklene bašte, prinos useva na polju za demonstraciju povećan je više od 20%.

(Telegraf Nauka/Phys.org)