Najveća misterija ljudske evolucije počela je da se raspliće

Najveća misterija ljudske evolucije, koja je pre 15 godina proizašla iz kosti malog prsta stare 60.000 godina, konačno je počela da se raspliće ove godine.

Analiza DNK iz tog fosila uzbudila je naučnu zajednicu 2010. godine, kad je otkrila ranije nepoznatu ljudsku populaciju koja je u dalekoj prošlosti došla u kontakt i ukrštala se sa našom vrstom, homo sapijensom. Tajanstvena grupa ljudi je postala poznata kao denisovci, po Denisovoj pećini u Altajskim planinama u Sibiru, gde je mali prst pronađen.

Preporučujemo

Uprkos vrlo dobrom znanju o genetskom sastavu ove populacije, čije tragove u sebi nose milioni ljudi danas, naučnici nisu znali ništa o izgledu denisovaca, niti gde su živeli ili zašto su nestali. To otkriće, i pitanja koja je donelo, podstaklo je generaciju genetičara, arheologa i paleoantropologa.

Deo njihovog rada se isplatio ove godine i naučnici su konačno dali lice imenu denisovaca, izvlačeći nove informacije iz još jednog dobro poznatog fosila: preistorijske ljudske lobanje koja, kako se činilo, nije odgovarala nijednoj poznatoj grupi. Sad su drugi delovi slagalice počeli da dolaze na svoje mesto.

Čovek zmaj

Kad je lobanja pronađena u Harbinu na severoistoku Kine, 2018. godine, nakon što je decenijama bila sklonjena na dno bunara, neki naučnici su imali osećaj da bi mogla biti denisovska.

DNK sekvence ove grupe su detektovane u genomima današnjih Azijaca, ali ne i Evropljana, što sugeriše da su denisovci uglavnom živeli u tom regionu.

Na osnovu karakterističnog oblika, istraživači su lobanju pripisali novoj vrsti nazvanoj homo longi ili "čovek zmaj". Više od deset denisovskih fosila koji su identifikovani od 2010. godine putem DNK bili su premali i fragmentirani da bi dobili zvanično ime vrste.

Izvlačenje drevne DNK iz lobanje, čija starost je procenjena na 146.000 godina, bilo je ključno za razumevanje veze između čoveka zmaja i denisovaca. Međutim, pokazalo se da to nije lako.

Istraživači pod vođstvom Ćaomej Fu, genetičarke u Institutu za paleontologiju kičmenjaka i paleoantropologiju Kineske akademije nauka u Pekingu, testirali su šest uzoraka kostiju čoveka zmaja iz jedinog preostalog zuba i petroznog dela lobanje, često bogatog fosilnog izvora DNK. Međutim, uzorci nisu dali rezultate.

Ipak, Fu, koja je kao mlada istraživačica bila deo tima iz Instituta Maks Plank za evolucionu antropologiju u Lajpcigu, koji je prvi otkrio denisovce, saopštila je u junu da je njen tim uspeo da dobije denisovski genetski materijal iz neočekivanog izvora: zubnog kamenca čoveka zmaja — supstance koja ostaje na zubima i tokom vremena može da formira tvrd sloj i sačuva DNK iz usta.

Ovaj nalaz nije predstavljao „zakucavanje“. Pronađeni genetski materijal bio je mitohondrijalna DNK, koja se, za razliku od DNK iz jedra, nasleđuje samo putem majčinske linije, što daje nepotpunu sliku genomskog porekla individue. To je značilo da je čovek zmaj možda mešavina dve vrste, što nije nezabeleženo. Godine 2018, naučnici su pronašli fosilizovanu kost u Denisovoj pećini koja je pripadala devojčici sa majkom neandertalkom i ocem denisovcem.

Takođe su pronađeni fragmenti proteina u uzorcima petrozne kosti, koji — iako manje detaljni od DNK — sugerišu da lobanja čoveka zmaja pripada denisovskoj populaciji.

Ove dve linije dokaza zajedno "razjašnjavaju deo misterije u vezi sa ovom populacijom", izjavila je Fu. "Nakon 15 godina, poznata je prva denisovska lobanja".

DNK nalaz čini verovatnim da će homo longi postati zvaničan naziv za više od deset drugih denisovskih fosila, kažu naučnici, mada će ime „denisovci“ verovatno ostati uobičajeno, kao što većina ljudi za homo neanderthalensis kaže „neandertalci“.

Iako je dalji rad potreban u cilju dokazivanja i potpunije slike anatomije, životne sredine i ponašanja denisovaca, povezivanje fosila sa molekularnim dokazima je ogroman korak napred. Dodatni dokazi su možda na dohvatu i čekaju da budu identifikovani, a 2026. godina spremna za još veća otkrića.

Portret denisovca

Fosil lobanje, sa svojim karakterističnim izbočinama i grebenima, može otkriti mnogo o tome kako je neka individua izgledala.

Pretpostavljajući da lobanja čoveka zmaja pripada tipičnom denisovcu, naučnici kažu da bi ovaj drevni čovek imao izražene obrvne grebene, velike zube i ne bi imao naše visoko čelo. Međutim, obučen u modernu odeću, ovaj preistorijski rođak možda ne bi privlačio previše pogleda u javnom prevozu.

Za rekonstrukciju facijalnih odlika, paleoumetnici koriste poznate odnose između mekih i koštanih tkiva kod ljudi i čovekolikih majmuna, poput širine očne jabučice, dimenzija nazalne hrskavice i debljine mekog tkiva na nekim delovima lica. Problematičnije su odlike o kojima lobanja daje malo informacija, uključujući oblik usana i ušiju, kao i položaj kose.

Sa molekularnim dokazima koji sad povezuju čoveka zmaja i denisovce, paleoantropolozima će biti lakše da identifikuju druge potencijalne denisovske ostatke, uključujući fosile lobanja sa lokacija u Kini koji su dugo neklasifikovani.

Dodatna otkrića bi mogla doći od još jedne fosilne lobanje otkrivene u Kini 2022. godine, koja još nije zvanično opisana u naučnoj literaturi. To je treća lobanja koja je pronađena na lokaciji Juensjen u kineskoj provinciji Hubej i smatra se da je stara oko milion godina. Ostale dve lobanje su pronađene 1990. godine.

Urađena u septembru, digitalna rekonstrukcija druge lobanje, koja je bila veoma zgnječena, sugeriše je da je u pitanju rani predak čoveka zmaja, što znači da je ta loza možda nastala mnogo ranije nego što se mislilo.

Šira analiza, zasnovana na rekonstrukciji i više od 100 drugih fosilnih lobanja, takođe značajno pomera vremenski okvir za pojavu vrsta poput naše, homo sapiensa, i homo neanderthalensisa – 400.000 godina unazad.

Ipak, ovi nalazi su izazvali skepticizam. Više detalja o trećoj juensjenskoj lobanji omogućilo bi da se testira tačnost rekonstrukcije i položaj na porodičnom stablu čoveka.

Najstariji genom postavlja nova pitanja

Zub star 200.000 godina, sličan kutnjaku u lobanji čoveka zmaja, mogao bi uzdrmati znanje o denisovcima i šire o ljudskom porodičnom stablu u narednim godinama. Istraživači su pronašli zub tokom iskopavanja u Denisovoj pećini 2020. godine.

Iz tog kutnjaka je dobijen kompletan denisovski genom — vrlo detaljan skup genetskih informacija koji može otkriti prošlu genetsku raznovrsnost i evoluciju. To je drugi put da su naučnici uspeli da sekvenciraju genom „velikog opsega“ iz denisovskog fosila — prvi je bio iz fosila prsta koji je otkrio postojanje denisovaca. Rad još nije zvanično objavljen.

Genom omogućava dalja istraživanja bioloških odlika denisovaca koje mogu uticati na ljudsko zdravlje danas. Na primer, studija objavljena u avgustu sugeriše je da je denisovska varijanta gena koja je uključena u proizvodnju šlajma i pljuvačke možda pomogla homo sapiensu da se adaptira na nova okruženja.

Novi genom je takođe mnogo stariji od prvog i omogućava genetičarima da dublje istraže istoriju denisovaca i rekonstruišu odnose između različitih drevnih populacija.

Genom predstavlja denisovca koji je živeo u maloj grupi pre 200.000 godina u Denisovoj pećini. Analiza grupe otkrila je ne samo da su se njegovi preci ukrštali sa ranim neandertalcima, već i da individua potiče od nepoznate „superdrevne“ grupe za koju trenutno ne postoji nijedan odgovarajući stari DNK.

Tragovi ovih „fantomskih loza“ pronađeni su takođe u DNK modernih ljudi i naučnici nisu sigurni o kome se radi. Mogli bi predstavljati druge izumrle hominine kao što su homo erectus ili homo floresiensis, poznat kao „hobit“.

Ili bi to mogli biti hominini koji zaista još nisu pronađeni u fosilnim svedočanstvima. Oni su duhovi dok ne otkrijemo odakle potiču, kažu naučnici. Otkrivanje identiteta ove grupe biće nova misterija u ljudskoj evoluciji za eksperte u 2026. godini.

(Telegraf Nauka/CNN)