Kakav je miris imao antički Rim? Telesni vonj, trulež leševa i kanalizacija za početak…

Možemo pretpostaviti da je antički Rim, u mnogim oblastima, verovatno bio prilično prljav sa veoma neprijatnim mirisom. Ipak, postoje dokazi o parfemima, mirisnim supstancama i čak dezodoransima.

Buka gomile u areni, aktivnost rimskog foruma, velelepni hramovi, rimska vojska u crvenom sa blistavim štitovima i oklopima – kad ljudi zamišljaju antički Rim, često su im na umu slike i zvukovi. Međutim, naše znanje je slabije kada je reč o mirisima Rimskog carstva.

Preporučujemo

Ne možemo se, naravno, vratiti u prošlost da pomirišemo kako bismo saznali. Ipak, literatura, fizički ostaci struktura i objekata i pokazatelji iz životne sredine (poput biljaka i životinja) mogu nam dati informacije.

Opisujući mirise biljaka, pisac i prirodnjak Plinije Stariji koristi reči kao što su prijatno, oštro, jako ili slabo. Taj jezik, nažalost, nema naročitu moć da nam pruži doživljaj prošlosti.

Međutim, možemo pretpostaviti da je Rim, u mnogim oblastima, verovatno bio prilično prljav sa veoma neprijatnim mirisom. Vlasnici imanja obično nisu povezivali svoje toalete sa kanalizacionim odvodima u velikim rimskim naseljima – verovatno se plašeći navale glodara ili neprijatnih mirisa.

Rimski kanalizacioni odvodi su više ličili na odvode za kišu i služili su da odstrane stajaću vodu iz javnih oblasti.

Specijalni radnici sakupljali su fekalije za đubrenje i urin za obradu tkanina iz privatnih i javnih nužnika i septičkih jama. Nokširi su takođe korišćeni i mogli su biti bačeni u septičke jame.

Proces upravljanja otpadom bio je samo za one koji su mogli sebi da priušte život u kućama; mnogi su živeli u malim, ne-kućnim prostorima, jedva opremljenim sobama ili na ulicama.

Uobičajen zapah u rimskom gradu bi dolazio od životinja i đubreta koje proizvode. Rimske pekare su često koristile velike kamene mlinove koje su pokretali magarci ili mule. Zatim je postojao miris životinja za transport robe ili stoke dovedene u grad radi klanja ili prodaje.

Velike kamene ploče još primetne na ulicama Pompeje verovatno su služile da ljudi mogu da pređu ulice izbegavajući prljavštinu na putu.

Uklanjanje laševa (životinjskih i ljudskih) nije imalo obrazac. Zavisno od klase preminulog, ljudi su lako mogli biti ostavljeni na otvorenom bez kremacije ili sahrane.

Dezodoransi i paste za zube

U svetu bez današnjih modernih mirisnih proizvoda – i svakodnevnog kupanja većine populacije – naselja antičkog Rima bi imala neugodan miris tela.

Klasična literatura nudi neke recepte za pastu za zube i čak dezodoranse. Međutim, mnogi dezodoransi bili su za oralnu upotrebu (žvakanje ili gutanje) kako bi se sprečio vonj pazuha. Jedan je pravljen kuvanjem korena zlatnog čička u vinu radi podsticanja uriniranja (za koje se smatralo da uklanja neugodan miris).

Rimska kupatila verovatno nisu bila higijenska kao što se čini današnjim turistima. Malo korito u javnom kupatilu moglo je primiti između osam i 12 osoba.

Rimljani su imali sapun, ali nije uobičajeno korišćen za ličnu higijenu. Maslinovo ulje (uključujući mirisno ulje) bilo je omiljenije. Strugano je sa kože pomoću strigila, bronzanog zakrivljenog oruđa. Ova kombinacija ulja i kože je zatim bacana (možda čak na zid). Kupatila su imala odvode – ali pošto se ulje i voda ne sjedinjuju, bilo je verovatno prilično prljavo.

U antičkom Rimu su postojali parfemi i mirisni prirodni materijali. Otkriće duvanja stakla krajem prvog veka pre nove ere (najverovatnije u Jerisalimu pod vlašću Rimljana) omogućilo je da staklo bude brzo dostupno, a staklene bočice za parfem su uobičajeni arheološki pronalasci.

Životinjske i biljne masti su bile pomešane sa mirisima – kao što su ruža, cimet, iris, tamjan i šafran – i sa medicinskim sastojcima i pigmentima.

Ruže iz Pestuma u Kampaniji (južna Italija) bile su naročito cenjene i čak je zanatska radnja za parfeme pronađena u forumu tog grada.

Trgovinska moć ogromnog Rimskog carstva značila je da začini mogu stizati iz Indije i okolnih regiona. Postojala su skladišta začina poput bibera, cimeta i smirne u centru Rima.

Istraživači kažu da su čak antičke statue mogle biti naparfemisane mirisnim uljima. Izvori često ne opisuju miris parfema na statuama, ali se uglavnom parfem na bazi ruže specifično pominje u ovom smislu u zapisima iz grčkog grada Delosa (gde su arheolozi takođe identifikovali radionice za parfeme). Pčelinji vosak je verovatno dodavan parfemima kao stabilizator.

Poboljšanje mirisa statua (naročito bogova i boginja) pomoću parfema i venaca bilo je značajno u njihovom poštovanju i obožavanju.

Antički grad bi imao miris ljudskih otpadnih materija, dima od drveta, truljenja i raspadanja, kremiranja, pravljenja hrane, parfema, prirodnih supstanci i mnogih drugih stvari.

Modernom čoveku zvuči gadno, ali izgleda da se Rimljani nisu baš žalili na miris antičkog grada. Kao što kaže istoričar Nevil Morli, za njih su to bili mirisi doma ili čak vrhunca civilizacije.

(Telegraf Nauka/Live Science)