Popularni lekovi protiv starenja mogu narušiti moždane funkcije

U savremenoj medicini potraga za načinima usporavanja starenja više nije samo teorijska ideja, već oblast u kojoj se aktivno testiraju lekovi sa potencijalom da produže zdrav život. Među njima posebno mesto zauzimaju tzv. senolitici – supstance koje ciljano uklanjaju stare i oštećene ćelije koje se s godinama nakupljaju u tkivima i doprinose hroničnoj upali i razvoju bolesti. Ipak, najnovije istraživanje pokazuje da jedan od najpoznatijih takvih pristupa može imati ozbiljne posledice po mozak.

U fokusu studije nalazi se kombinacija lekova dasatinib i kvercetin (D+Q), koja se u eksperimentalnim uslovima koristi upravo zbog sposobnosti da eliminiše senescentne ćelije. Ove ćelije, iako više ne obavljaju svoju funkciju, ostaju metabolički aktivne i luče supstance koje narušavaju okolno tkivo. Uklanjanje takvih ćelija smatralo se obećavajućim pristupom u terapiji bolesti povezanih sa starenjem, uključujući neurodegenerativna oboljenja, navodi SciTech Daily.

Preporučujemo

Međutim, rezultati dobijeni na laboratorijskim miševima otkrili su suprotan efekat od očekivanog. Umesto poboljšanja funkcije nervnog sistema, primećen je značajan gubitak mijelina – zaštitnog sloja koji obavija nervna vlakna i omogućava brzo i precizno prenošenje nervnih impulsa. Kada se mijelin ošteti, komunikacija između neurona postaje usporena i neefikasna, što može dovesti do poremećaja pokreta, pamćenja i kognitivnih funkcija.

Posebno zabrinjava činjenica da oštećenje nije bilo posledica potpunog nestanka ćelija koje stvaraju mijelin, već njihove funkcionalne promene. Oligodendrociti, ključne ćelije za održavanje ovog zaštitnog sloja, nisu nestali, već su izgubili svoju zrelost i prešli u stanje koje podseća na ranije razvojne faze. Istraživači ukazuju da terapija remeti njihov energetski metabolizam, verovatno na nivou mitohondrija, čime se narušava sposobnost ovih ćelija da proizvode i održavaju mijelin.

Ove promene bile su naročito izražene u strukturama kao što je corpus callosum, glavna veza između dve moždane hemisfere, što dodatno ukazuje na potencijalne posledice po složene moždane funkcije. Zanimljivo je i to da su efekti bili izraženiji kod mlađih životinja, što sugeriše da delovanje ove terapije nije direktno vezano samo za starenje, već i za način na koji se nervno tkivo obnavlja i održava.

Ono što ovu studiju izdvaja jeste činjenica da dovodi u pitanje dosadašnje pretpostavke o bezbednosti senolitika. Iako su ranija istraživanja ukazivala na njihove potencijalne koristi, posebno u smanjenju upalnih procesa i poboljšanju funkcije pojedinih organa, njihov uticaj na mozak očigledno je složeniji i potencijalno rizičan nego što se pretpostavljalo.

Istovremeno, nalazi otvaraju i novu perspektivu. Promene u oligodendrocitima koje su uočene podsećaju na procese koji se javljaju kod demijelinizacionih bolesti, poput multiple skleroze, što znači da razumevanje ovog mehanizma može doprineti razvoju novih terapijskih pristupa. Ako se pokaže da su ove promene reverzibilne, to bi moglo imati značajne implikacije za lečenje ovakvih oboljenja.

Ipak, najvažnija poruka ovog istraživanja jeste oprez. Terapije koje ciljaju osnovne procese starenja deluju obećavajuće, ali istovremeno zadiru u fundamentalne mehanizme funkcionisanja organizma. Upravo zbog toga njihovi efekti ne moraju biti jednoznačno pozitivni. U slučaju mozga, gde je ravnoteža između različitih ćelijskih procesa izuzetno osetljiva, čak i male promene mogu imati dalekosežne posledice.

Dok nauka nastavlja da traga za načinima produženja zdravog života, ovakva otkrića podsećaju da granica između terapije i rizika često nije jasno vidljiva – i da svaka intervencija u složene biološke sisteme zahteva oprez, dugotrajna istraživanja i temeljno razumevanje posledica.

(Telegraf Nauka / SciTech Daily)