Rezultati krvi stogodišnjaka otkrivaju ključne razlike

Stogodišnjaci, nekada smatrani retkim, postali su česta pojava, piše Science Alert. Zapravo, oni su najbrže rastuća demografska grupa na svetu, sa brojem koji se otprilike udvostručuje na svakih deset godina od 1970-ih.

Koliko dugo ljudi mogu da žive i šta određuje dug i zdrav život, predmet su interesovanja još od kada postoji ljudska istorija. Platon i Aristotel su pre više od 2300 godina diskutovali i pisali o procesu starenja.

Preporučujemo

Međutim, potraga za razumevanjem tajni izuzetne dugovečnosti nije laka.

Ona podrazumeva razotkrivanje složene međusobne povezanosti genetske predispozicije i faktora životnog stila i kako oni deluju tokom života pojedinca.

Nedavno istraživanje, objavljeno u časopisu GeroScience, otkrilo je neke zajedničke biomarkere, uključujući nivoe holesterola i glukoze, kod osoba koje su preživele 90. godinu.

Dugo su naučnike posebno zanimali stogodišnjaci, jer nam mogu pomoći da razumemo kako živeti duže, a možda i kako zdravije stariti.

Do sada su istraživanja stogodišnjaka često bila na malim uzorcima i fokusirana na odabrane grupe, na primer, isključujući one koji žive u staračkim domovima.

Novo istraživanje je do sada najveće koje poredi biomarkere merene tokom života među izuzetno dugovečnim osobama i njihovim kraće živim vršnjacima.

Upoređeni su biomarkeri ljudi koji su doživeli 100 godina sa onima koji nisu, i istražene veze između profila biomarkera i šanse da neko postane stogodišnjak.

U istraživanju je korišćeno 44.000 Šveđana koji su bili podvrgnuti zdravstvenim pregledima u dobi od 64 do 99 godina - uzorak tzv. Amoris kohorte.

Ovi učesnici su praćeni kroz švedske registre do 35 godina. Od njih je 1.224 ili 2,7% doživelo 100 godina. Velika većina (85%) stogodišnjaka su bili žene.

Uključeno je dvanaest biomarkera iz krvi vezanih za upale, metabolizam, funkciju jetre i bubrega, kao i potencijalnu neuhranjenost i anemiju. Svi su povezani sa starenjem ili smrtnosti u ranijim istraživanjima.

Biomarker povezan sa upalom bio je mokraćna kiselina - otpadni proizvod u telu nastao varenjem određenih namirnica.

Proučavani su i markeri povezani sa metaboličkim statusom i funkcijom, uključujući ukupni holesterol i glukozu, kao i oni povezani sa funkcijom jetre: alanin-aminotransferaza (Alat), aspartat-aminotransferaza (Asat), albumin, gama-glutamil transferaza (GGT), alkalna fosfataza (Alp) i laktat-dehidrogenaza (LD).

Posmatrani su i kreatinin, povezan sa funkcijom bubrega, kao i gvožđe i ukupni kapacitet vezivanja gvožđa (TIBC), povezani sa anemijom. Na kraju, istraživani su i albumin, biomarker povezan sa ishranom.

Utvrđeno je da su osobe koje su doživele stotu godinu uglavnom imale niže nivoe glukoze, kreatinina i mokraćne kiseline već od šezdesetih godina života.

Iako medijane vrednosti nisu značajno odstupale između stogodišnjaka i drugih za većinu biomarkera, stogodišnjaci su retko imali ekstremno visoke ili niske vrednosti.

Na primer, veoma mali broj stogodišnjaka je imao nivo glukoze iznad 6,5 mmol/L ranije u životu, ili nivo kreatinina iznad 125 µmol/L.

Za mnoge biomarkere, kako stogodišnjaci tako i ostali, imali su vrednosti van opsega koji se smatra normalnim u kliničkim smernicama.

Verovatno zato što su te smernice postavljene na osnovu mlađe i zdravije populacije.

Istražujući koji su biomarkeri povezani sa šansom da se doživi 100 godina, utvrđeno je da je 10 od 12 biomarkera imalo vezu sa ovom šansom, čak i kada se uračunaju godine, pol i zdravstveno stanje.

Ljudi sa najnižim vrednostima ukupnog holesterola i gvožđa imali su manju šansu da dožive 100 godina u poređenju sa onima sa višim vrednostima.

S druge strane, viši nivoi glukoze, kreatinina, mokraćne kiseline i markera za funkciju jetre smanjivali su šanse za postajanje stogodišnjakom.

Apsolutne razlike za neke biomarkere bile su male, dok su za druge bile znatnije.

Na primer, za mokraćnu kiselinu apsolutna razlika iznosila je 2,5 procentna poena. To znači da su ljudi iz grupe sa najnižim nivoom mokraćne kiseline imali 4% šanse da dožive 100 godina, dok je u grupi sa najvišim nivoima samo 1,5% doživelo stotu godinu.

Iako su razlike uglavnom male, sugerišu potencijalnu vezu između metaboličkog zdravlja, ishrane i izuzetne dugovečnosti.

Studija, međutim, ne može dati zaključke o tome koji faktori životnog stila ili geni su odgovorni za vrednosti biomarkera.

Ipak, razumno je pretpostaviti da faktori kao što su ishrana i unos alkohola igraju ulogu.

Praćenje vrednosti bubrega, jetre, kao i glukoze i mokraćne kiseline sa starenjem, verovatno nije loša ideja.

Ipak, sreća verovatno igra svoju ulogu u dostizanju izuzetne dobi.

Ali činjenica da su razlike u biomarkerima primećene dugo pre smrti sugeriše da i geni i životni stil mogu imati značajnu ulogu.

(Telegraf Nauka/Science Alert)