Deklaracija o nezavisnosti ima skrivene reči: Rimski i vikinški svet u važnom tekstu starom 250 godina

Od rimske SLOBODE do vikinške SREĆE, ključne reči u Deklaraciji o nezavisnosti otkrivaju hiljade godina ljudskog rvanja s tim kako živeti dobro u zajednici – i moć jezika da te ideje pretvori u stvarnost, piše BBC.

„Smatramo ove istine očiglednim: da su svi ljudi stvoreni jednaki, da im je njihov Tvorac darovao određena neotuđiva prava, među kojima su život, sloboda i težnja za srećom.“

Preporučujemo

Kada je Tomas Džeferson sastavljao ove reči u Deklaraciji o nezavisnosti, dve stvari su mu bile na pameti. Prvo: morao je da pronađe „termine tako jasne i čvrste da iznude pristanak“ kolonija, kako je kasnije objasnio, i da opravda nezavisnost od Velike Britanije. Drugo: osim praktične svrhe, želeo je da tekst bude „izraz američkog uma i da tom izrazu da odgovarajući ton i duh koji prilika zahteva“.

Kongres je odobrio Deklaraciju 4. jula 1776. godine. Međutim, značenje tih naizgled jednostavnih termina - „stvoreni jednaki“ i pravo na „život, slobodu i težnju za srećom“ – i dalje izaziva debate.

- Ove fraze kao da uvek automatski rade u pozadini američkog društva, poput softvera – rekao je Majkl Ditmor, profesor engleskog jezika na Univerzitetu Peperdin u Malibuu i autor knjige Texting the Nation. - Ipak, posmatrano isključivo kroz tekstualnu formulaciju, jedva da se slažemo oko toga šta one znače ili na šta nas obavezuju.

Detaljniji pogled na poreklo ovih reči otkriva da nismo prvi koji se pitaju o njihovom značenju. Od prerimskih kultura do vikinga, izuzetan spektar civilizacija hvatao se u koštac sa konceptima kao što su „sloboda“ i „sreća“ – i u tom procesu skovao reči koje su na kraju proglasile američku nezavisnost.

Počnimo od kratke fraze „život, sloboda i težnja za srećom“.

- Ova ključna rečenica je zapravo odličan dokaz toga koliko je engleski jezik „mešanac“ - kaže Tom Birket, profesor staroengleskog i staronordijskog jezika na Univerzitetskom koledžu Kork u Irskoj.

Reč „life“ (život) vuče korene iz staroengleskog, jezika koji su u Britaniju donela germanska plemena oko 400–500. godine. Reči „liberty“ (sloboda) i „pursuit“ (potraga/težnja) imaju latinske korene, koji su kasnije evoluirali u francuskom i stigli u Britaniju sa normansko-francuskim osvajanjem 1066. godine. A tu je i „happiness“ (sreća): reč u kojoj odjekuju daleki glasovi koji pričaju priče o trolovima, bitkama i moreplovcima.

- Sreća (happiness) ima zanimljivu etimologiju, jer potiče od staronordijske reči happ, što znači „sreća“ ili „dobra sreća“ - kaže Birket. - Kada se reč „happy“ prvi put pojavljuje u srednjoengleskom jeziku, ona znači „srećan“ u smislu onoga koga prati sreća ili koga je sreća pomilovala.

Staronordijski, skandinavski jezik, govorili su vikinški pljačkaši i skandinavski naseljenici koji su tu reč doneli u Britaniju od oko 800. godine nove ere nadalje. Reč happ se pojavljuje, na primer, u nadimku nordijskog istraživača Lajfa Eriksona, koji je bio poznat i kao „Lajf Srećni“ (Leif heppni Erikson). On je učestvovao u ranoj plovidbi ka Severnoj Americi u 11. veku i spasao grupu brodolomnika – što je možda delom inspirisalo njegov nadimak.

Jedan od načina da se protumači happ jeste kao nešto fiksno i sudbinsko, što se ne može kontrolisati. To značenje i dalje odjekuje u engleskim rečima kao što su hapless (nesrećan, bez sreće) i happen (desiti se slučajno).

Međutim, vremenom se englesko značenje reči happy i happiness postepeno pomerilo sa „onaj koga prati sreća“ na „veseo, zadovoljan, ispunjen“. U 17. i 18. veku, prosvetiteljski pokret, sa svojim idealima ljudskih prava, suštinski je osporio ideju da je nečija sudbina fiksna ili božanski vođena: umesto toga, ljudski razum i delovanje preuzeli su centralnu ulogu.

Do trenutka kada je Tomas Džeferson sastavio Deklaraciju, uz inspiraciju iz Virdžinijske deklaracije prava, reč „sreća“ je već stekla mnogo slojeva značenja. U Deklaraciji je težnja ka njoj predstavljena kao ljudsko pravo – ono koje je bilo centralno za nove Sjedinjene Države.

- Dokument je bio i politički i filozofski, potvrđujući „zaseban i jednak položaj“ novih Sjedinjenih Država među narodima sveta, dok je istovremeno postavljao filozofske temelje za tu tvrdnju - kaže Karli Konklin, profesorka prava i ustavne demokratije na Univerzitetu u Misuriju.

- Kao što su izjavili i Tomas Džeferson i njegov saradnik Džon Adams, Deklaracija nije tvrdila ništa novo. To joj nije ni bila namera. Ove ideje su bile uobičajene u prosvetiteljskim raspravama o politici i pravu, a mnoge od njih sežu milenijumima unazad. Nova je bila prilika da se ti principi praktično primene u formiranju i uspostavljanju potpuno nove vlade u Sjedinjenim Državama – dodala je ona.

Međutim, udarna formulacija skrivala je mnogo dvosmislenosti.

To je zato što je na praktičnom nivou tekst morao biti takav da se oko njega lako postigne dogovor, kaže Ditmo.

- Morao je da govori glasom i smislom koji su dovoljno zajednički za 13 konkurentskih, napetih država-kolonija u razvoju, kako bi se osigurao dogovor o javnom proglašenju nezavisnosti – dodao je.

Kao rezultat toga, formulacija je bila naizgled jasna i laka za podržavanje, ali je zapravo ostavljala mnogo prostora za suprotstavljena tumačenja. Ta tumačenja su se od tada samo proširila. Na primer, način na koji razmišljamo o sreći promenio se tokom vremena.

- Naše opšte razumevanje sreće danas nije tako bogato niti sveobuhvatno kao što je bilo u eri osnivača. Za osnivače, biti srećan značilo je doživeti stanje blagostanja ili ljudskog procvata - kaže Konklinova.

Osnivači su razlikovali ono što su nazivali „prolaznom i privremenom“ srećom od „istinske i suštinske“ sreće, objašnjava ona. Težiti istinskoj sreći značilo je živeti životom vrline: mudrosti, pravde, hrabrosti, umerenosti, marljivosti i dobročinstva.

- Kao što je Džon Adams napisao u pismu svojoj supruzi Abigejl, osnivači su verovali da „vrline koje čine srećnim privatni život, čine srećnim i javni život“ - kaže Konklinova.

Iako se ideja o pravu na „težnju za srećom“ može činiti daleko od reči happ u staronordijskim sagama, u oba konteksta postoji suptilan odjek putovanja, potrage i ljudske istrajnosti – zajedno sa idejom o neizvesnom ishodu.

- Deklaracija ne uključuje pravo na postizanje sreće. Ona sadrži samo pravo na težnju - ističe Konklinova.

Kako bi onda neko tačno mogao da teži za srećom?

Jedan trag se nalazi u drugim pravima – na život i slobodu, kaže Konklinova.

- Osnivači su najčešće o slobodi govorili kao o statusu – položaju iz kojeg pojedinac može da koristi svoj razum i slobodnu volju za delovanje. Pravo na težnju za srećom bilo je, dakle, pravo da se odredi, a zatim i preduzme to delovanje – da se koristi razum i slobodna volja u aktivnoj potrazi za sopstvenim blagostanjem – dodala je ona.

To značenje slobode – kao stanja koje vam omogućava da aktivno oblikujete svoj život – može zvučati veoma moderno. Ali, kao i kod „sreće“, drevni koreni reči „sloboda“ (liberty) otkrivaju kako se ljudi već veoma dugo rvu sa idejom slobode i onim što znači biti slobodan.

- Liberty (sloboda) je prilično stara reč - kaže Filipa Stil, profesorka sa Fakulteta za klasične nauke Univerziteta u Kembridžu.

Izgrađena je na indoevropskom korenu „koji se pojavljuje u brojnim jezicima širom Evrope i Azije sa značenjem povezanim sa 'narodom'“, objašnjava ona.

Ova drevna reč se u grčkom pojavljuje kao eleutheria, u latinskom kao libertas, kao i u mnogim srodnim, ali manje poznatim jezicima. U svim slučajevima, uglavnom se odnosila na ličnu slobodu.

Ta reč, kao i latinski termini uopšte, stizala je u Britaniju nekoliko puta.

Jedno od njenih najstarijih pojavljivanja na britanskom tlu je na nadgrobnom spomeniku starom 2.000 godina iz naselja iz rimskog doba. Kamen je podigao udovac Barates za svoju pokojnu suprugu Reginu. Latinski natpis se odnosi na Reginu kao na „liberta“, što znači „oslobođenica“: liberta (ili libertus za muškarce) bio je rimski termin za oslobođene, nekadašnje robove.

Latinski je živeo u Britaniji neko vreme nakon što su Rimljani otišli. Ali mnoge reči sa latinskim korenom koje se danas koriste u engleskom, uključujući „liberty“, ponovo su uvedene kasnije, sa normansko-francuskom invazijom 1066. godine – pošto je francuski potomak latinskog.

„Liberty“ se pojavljuje u različitim engleskim tekstovima od oko 1300. godine nadalje. Odnosi se na oslobođenje od kmetstva, ali i na slobodu da se čine određene stvari.

Ova istorijska veza između reči sloboda i oslobođenja iz ropstva zatim dobija bolan obrt u Deklaraciji o nezavisnosti: jedan rani pasus koji je osuđivao ropstvo i opisivao ga kao zločin protiv slobode izbrisan je iz nacrta. Uz to, Džeferson, kao i drugi osnivači, i sami su posedovali robove.

- Oni ova prava u praksi nisu primenjivali na sve ljude - kaže Konklinova.

Druge reči u Deklaraciji takođe nose dugu istoriju pokušaja ljudi da izraze složene ideje, na primer, putem metafore. Jedna od njih je „government“ (vlada/uprava), kao u rečenici: „pravo je naroda da je izmeni ili ukine i da uspostavi novu vladu“.

„Potiče iz latinskog preko starofrancuskog“, kaže Stil, ali latinski glagol gubernare je pozajmica iz grčke reči kybernao, što znači – upravljati brodom. Ona dodaje da ovaj grčki koren živi i u reči „kibernetika“ (cybernetics).

A tu je i sam naslov dokumenta: „Deklaracija (Declaration) potiče iz korena povezanog sa svetlošću i jasnoćom: claro bukvalno znači 'osvetliti', a declaratio je čin razjašnjavanja“, kaže Stilova.

Iako se oslanjala na drevne reči, Deklaracija je označila i lingvistički početak: početak američkog engleskog kao specifičnog glasa. Ta promena postala je izraženija u prvim decenijama nezavisnosti.

- Deklaracija nezavisnosti sadrži načine pisanja koji danas izgledaju britanski - kaže En Kerzan, profesorka engleskog jezika i književnosti na Univerzitetu u Mičigenu.

Šta nas onda danas uči Deklaracija, ovaj kratki tekst u koji su sabijeni milenijumi istorije?

Odgovor zavisi od toga za šta mislimo da Deklaracija služi, kaže Ditmor. Da li je to „kredo, možda propozicioni dokument, koji tako temeljno ocrtava granice američkog karaktera i identiteta da im se možemo vratiti radi ispravke kada zalutamo“?

Ili je to bio „dokument koji je izvrsno poslužio specifičnoj, privremenoj i ograničenoj svrsi, emitujući nezavisnost nadaleko i naširoko, i čiju površinu ne bi trebalo dalje grebati“?

Drugim rečima: da li je to istorijski artefakt – ili neka vrsta priručnika za dobar američki život i naprednu naciju?

(Telegraf Nauka/BBC)