Tri smrtonosne prirodne sile potopile brod - talasi ubice, ciklogeneza i „Tri sestre“: Rešena misterija

Moćni teretni brod SS Edmund Ficdžerald (Edmund Fitzgerald), u to vreme najveći objekat koji je plovio Velikim jezerima, u novembru 1975. nestao je sa radara tokom nezapamćene oluje na Gornjem jezeru. Svih 29 članova posade izgubilo je život, a brod je potonuo na dubinu od 160 metara za svega nekoliko minuta, bez slanja ijednog poziva u pomoć.

Decenijama je ova tragedija bila obavijena velom tajne, podgrevajući teorije o ljudskoj grešci, strukturnim manama ili udarima u podvodne grebene. Moderna računarska simulacija i napredna okeanografska istraživanja konačno su sklopile mozaik ove katastrofe, dokazujući da su se te novembarske noći poklopile tri smrtonosne prirodne sile, navodi Popular Mechanics.

Preporučujemo

Ključni napredak u istrazi doneli su istraživači američke Nacionalne okeanske i atmosferske administracije (NOAA), koji su u saradnji sa stručnjacima za hidrodinamiku kreirali visokorezolucione modele vremenskih uslova i kretanja talasa iz 10. novembra 1975. godine.

Rekonstrukcija je pokazala da oluja na Gornjem jezeru nije bila običan sezonski ciklon, već meteorološki fenomen poznat kao eksplozivna ciklogeneza — sistem sa ekstremno brzim padom atmosferskog pritiska koji generiše uraganske vetrove brzine preko 120 kilometara na čas. Ono što je ovu situaciju učinilo fatalnom za Edmund Ficdžerald jeste specifična geometrija Gornjeg jezera, koja je omogućila vetru da duva duž najduže moguće vodene linije, stvarajući talase monstruoznih razmera.

U srcu ovog naučnog objašnjenja nalazi se fenomen takozvanih talasa ubica i specifičnog fenomena poznatog kao „Tri sestre”. Okeanografi su dokazali da se u unutrašnjim morima i Velikim jezerima, pod uticajem specifičnih struja i plitkog dna, mogu formirati serije od tri uzastopna talasa koji su i do dva puta viši od okolnih.

Prema simulacijama, Edmund Ficdžerald, koji je već bio preopterećen sa 26.000 tona rude gvožđa i imao oštećenja na ventilacionim otvorima, pogodila je upravo ova smrtonosna formacija. Prva dva talasa visine preko 10 metara prelila su se preko palube, potopivši brod hiljadama tona vode koja nije stigla da se odlije. Pre nego što je masivni teretnjak uspeo da ispravi pramac, treći talas ga je bukvalno zakucao pod površinu vode.

Ova hidrodinamička analiza rešava i najveću zagonetku: zašto se trup broda na dnu nalazi prelomljen na dva dela, dok su pramac i krmeni deo udaljeni svega 50 metara jedan od drugog. Inženjeri brodogradnje su dugo raspravljali da li je brod pukao na površini usled zamora materijala ili se raspao tek na dnu.

Računarski modeli pokazuju da je kombinacija ogromnog tereta u sredini i gubitka uzgona na krajevima, dok se brod kretao između dva džinovska talasa, stvorila nezamisliv strukturni stres. Pod tim pritiskom, čelični trup je pretrpeo katastrofalan strukturni slom na samoj površini. Pramac je pod oštrim uglom zaronio direktno u muljevito dno, dok je krmeni deo, i dalje pod pogonom moćnih propelera, nastavio da se kreće napred još nekoliko trenutaka pre nego što se izvrnuo i potonuo tik pored pramca.

Zvanični izveštaji obalske straže u godinama nakon nesreće često su naglašavali mogućnost da posada nije pravilno zatvorila poklopce teretnih prostora, prebacujući deo krivice na ljudski faktor. Ipak, nova naučna saznanja skidaju tu ljagu sa imena kapetana Ernesta Meksorlija i njegove posade.

Dokazi sugerišu da nikakvo ljudsko delovanje, niti rutinsko održavanje, nije moglo da spasi brod od sile koja ga je zadesila. Gubitak dva radarska sistema na brodu, u kombinaciji sa gašenjem svetionika na obližnjem ostrvu Vajtfiš usled nestanka struje, ostavio je posadu da plovi potpuno na slepo u trenutku kada su ih pogađali talasi ubice.

Tragedija broda Edmund Ficdžerald trajno je promenila bezbednosne protokole na Velikim jezerima i postala katalizator za uvođenje naprednijih sistema zaštite. Nakon ovog potonuća, uvedeno je obavezno opremanje svih teretnih brodova aparatima za preživljavanje u hladnoj vodi (odela za uranjanje), satelitskim lokatorima za hitne slučajeve (EPIRB), kao i strožim pravilima o maksimalnom dozvoljenom opterećenju tokom kasne jesenje plovidbe.

Nauka koja je decenijama kasnije rasvetlila ovu misteriju nije mogla da vrati 29 izgubljenih života, ali je obezbedila da se monstruozni uslovi Gornjeg jezera više nikada ne potcene u modernoj navigaciji.

(Telegraf Nauka / Popular Mechanics)