Karingtonov događaj se desio 1859. godine: Može li se ponoviti? Posledice bi danas bile KATASTROFALNE!

Portal Popular Science objavio je članak o "Karingtonovom događaju", koji se desio 1859. godine, i o mogućim posledicama sličnog događaja na današnji svet. Prenosimo ga:

"U toploj i vlažnoj noći na Floridi krajem avgusta 1859. godine, nebo se iznenada osvetlilo. Ali to nije bilo zbog svitaca ili močvarnog plamena. Umesto toga, pojavila se Polarna svetlost – poznata i kao aurora borealis. Aurora se obično vidi na mnogo severnijim geografskim širinama, ali je nekako dospela do suptropskih krajeva i plesala preko noćnog neba. Izveštaji o aurori stizali su čak i iz Srednje Amerike, a neki ljudi u Stenovitim planinama su čak pomislili da je svanulo jer je nebo bilo toliko svetlo.

Preporučujemo

Preko Atlantskog okeana, u Engleskoj, bogati amaterski astronom po imenu Ričard Karington takođe je posmatrao svemir. Međutim, Karington je usmerio pogled ka Suncu, posmatrajući njegove pege i solarne baklje.

„Sunčeve pege su gotovo uvek prisutne. Možete ih videti i pomoću malog teleskopa“, objašnjava astrofizičar sa Univerziteta u Glazgovu, Hju Hadson, za Popular Science. „Karington je skicirao površinu pega i beležio ih. Primetio je da su se u određenom trenutku pojavile dve svetle mrlje u grupi pega, koje tu nisu smele da budu.“

Ono što su Karington i zadivljeni ljudi u suptropskom Atlantiku posmatrali, bilo je povezano. Aurora je bila rezultat najintenzivnije solarne oluje u zabeleženoj istoriji, danas poznate kao Karingtonov događaj. Ove solarne oluje mogu da izbace ogromne oblake naelektrisanog gasa i prašine brzinom do dva miliona milja na sat. Ako i kada te čestice stignu do Zemlje, mogu poremetiti i deformisati Zemljino magnetno polje.

Karingtonov događaj bio je toliko snažan da su čestice, sudarajući se sa Zemljinim magnetnim poljem, uticale na telekomunikacije.

„Bile su iskre toliko intenzivne da su žice na nekim mestima bukvalno planule“, kaže Hadson. „Neki telegrafisti su zadobili opekotine od strujnih udara. Kada povežete duge žice za distribuciju energije, suočavate se sa velikim problemima kada dođe do ovakvih električnih naleta.“

Od Karingtonovog događaja, inženjeri su naučili mnogo o upravljanju dugim žicama. Međutim, naša zavisnost od električne energije je eksponencijalno porasla. Ukoliko bi se dogodila baklja slične – ili čak veće, poput takozvanih Mijakeovih događaja – magnitude, posledice bi mogle biti katastrofalne.

„U svetu koji sada zavisi od struje i elektronike, sličan događaj mogao bi izazvati široke poremećaje i oštećenja elektronskih uređaja na satelitima u Zemljinoj orbiti, kao i na kopnenim elektronskim sistemima i električnoj mreži“, kaže astrofizičar sa Koledža Konektikat, Aleks Đaninas, za Popular Science.

Naša infrastruktura u svemiru, poput telekomunikacionih satelita, posebno je ranjiva na koronalne izbačaje mase (CME) sa Sunca. CME su velike erupcije na površini Sunca koje izbacuju naelektrisane čestice u svemir. Energija tih čestica može degradirati solarne panele, oštetiti navigacione sisteme i promeniti orbite satelita, potencijalno uzrokujući masovne sudare i gomilanje svemirskog otpada.

Iako na površini Sunca stalno postoji aktivnost, obično se češće javljaju manje baklje nego one veće intenziteta. Aktivnost Sunčevih pega, koja stvara ove oluje i baklje, raste i opada u ciklusima koji traju otprilike 11 godina. Ove godine ulazimo u maksimum ovog ciklusa. Najveće solarne oluje najčešće se dešavaju tokom solarnog maksimuma, ponekad i nekoliko puta dnevno. Tokom solarnog minimuma, mogu se javljati ređe od jednom nedeljno.

„Geomagnetne oluje, a posebno CME koji ih uzrokuju, povećavaju se u učestalosti i intenzitetu kako solarni ciklus dostiže svoj maksimum“, kaže Đaninas. „Trenutno se nalazimo u Solarnom ciklusu 25 i još uvek se približavamo maksimumu, koji se očekuje ovog leta, verovatno u julu.“

Iako neki naučnici procenjuju da su šanse da se solarna oluja poput Karingtonovog događaja dogodi u narednom veku manje od 12 procenata, pretnju ipak treba shvatiti ozbiljno. Trenutno niz satelita neprekidno nadgleda Sunce. Među njima su Geostacionarni operativni ekološki satelit (GOES), dva satelita Solarne terestričke opservatorije (STEREO-A i -B) i Solarni dinamički opservatorijum (SDO). Ovi sateliti šalju podatke i slike u vidljivom i nevidljivom spektru svetlosti, omogućavajući nam da pratimo širok spektar aktivnosti.

Prema Đaninasu, može proći nekoliko sati do nekoliko dana pre nego što čestice iz CME stignu do Zemlje, što daje određeno vreme za upozorenje. NOAA-in Centar za predviđanje svemirskog vremena takođe prati ove aktivnosti i može biti dobar izvor informacija o tome gde i kada bi aurora mogla biti vidljiva. Ovo omogućava energetskim kompanijama, operaterima satelita i posadama na Međunarodnoj svemirskoj stanici da se pripreme za potencijalni udar.

Za širu javnost, priprema se uglavnom svodi na punjenje uređaja i obezbeđivanje osnovnih zaliha za vanredne situacije, poput vode, baterija i lampi.

Za naučnike i entuzijaste astronomije, spoj potencijalne opasnosti i velikih pitanja o poreklu svemira čini proučavanje solarnih aktivnosti posebno uzbudljivim.

„Ljudi su fascinirani pitanjem porekla života i temeljnim misterijama koje nam zvezde otkrivaju“, kaže Hadson. „Mislim da Sunce spada u istu kategoriju. Ono nam je blisko i poznato, ali i dalje imamo pomračenja i neobične pojave. Zato nije iznenađujuće da desetogodišnjaci mogu biti zadivljeni istim stvarima kao i odrasli.“"

(Telegraf Nauka/PopSci)