Keplerovi crteži Sunčevih pega mogli bi rešiti dugotrajnu solarnu misteriju četiri veka kasnije

Foto: Johannes Kepler

Crteži Sunca koje je 1607. godine uradio Johan Kepler mogli bi biti odlučujući u važnoj raspravi o prirodi solarnih ciklusa i možda čak pomoći u predviđanju buduće solarne aktivnosti. Činjenica da je Kepler mislio da crta Merkur, a ne područje na Suncu, nije bitna, piše IFL Science.

Nakon što je Galilej svojim teleskopom izmenio naše razumevanje Meseca i planeta, on i drugi su posvetili pažnju mnogo opasnijoj meti – Suncu. Iako su kineski astronomi zabeležili postojanje Sunčevih pega dve hiljade godina ranije opservacije Tomasa Heriota, Galileja i Hristofa Šejnera počev od 1610. predstavljaju prvo dokumentovanje broja i lokacije Sunčevih pega.

Preporučujemo

U stvari, Kepler ih je pretekao, i to bez teleskopa. On je koristio „kameru opskuru“, uređaj koji se koristi i danas za podučavanje fizike i bezbedno posmatranje pomračenja. To znači da je Kepler mogao da vidi samo najveće Sunčeve pege, ali se njegov tajming ispostavio kao dragocen.

Od 1715, aktivnost Sunčevih pega se pojačavala i smanjivala u 11-godišnjem ciklusu. Ponekad vrhunci nastupe malo ranije ili kasnije i njihov nivo varira – međutim, generalno je obrazac dovoljno pravilan za predviđanja. Od 1645. do 1715. gotovo da nije bilo Sunčevih pega, a kamoli nekog ciklusa, tokom takozvanog Maunderovog minimuma.

U toku je rasprava o situaciji pre Maunderovog minimuma – da li su ciklusi bili slični sadašnjim ili potpuno drugačiji? U prvom slučaju, pretpostavlja se da su 11-godišnji ciklusi norma, iako iščeznu neko vreme. U drugom slučaju, možda živimo u retkom periodu stabilnosti obično neregularnijeg Sunca.

Da su u pitanju samo Sunčeve pege, to možda ne bi bilo mnogo važno – ali sad znamo da je ciklus Sunčevih pega u korelaciji sa geomagnetnim olujama koje predstavljaju veliku pretnju po satelite i električne mreže.

Godovi drveća daju informacije o solarnoj aktivnosti, ali je preciznost sporna. Jedna rekonstrukcija zasnovana na godovima identifikuje ciklus od samo pet godina, zatim jedan od 16 godina, pre Maunderovog minimuma. Međutim, druga rekonstrukcija na osnovu godova ukazala je na niz solarnih ciklusa normalnih dužina.

Keplerovi crteži mogu da pomognu. Važna je lokacija Sunčeve pege. Ne samo da broj Sunčevih pega varira tokom solarnog ciklusa, njihova lokacija se takođe menja. Na početku ciklusa, najuobičajenije su na pola puta između ekvatora i polova Sunca. Međutim, tokom ciklusa se tipična lokacija pomera sve bliže ekvatoru.

Potrebno je ne samo pretpostaviti da je Keplerov crtež bio tačan s obzirom na ograničenu tehnologiju kojom je raspolagao, već i utvrditi ugao posmatranja radi lociranja ekvatora i polova Sunca.

Naučnici sa Univerziteta Nagoje i iz Kraljevske opservatorije Belgije zaključili su da Keplerova dva crteža predstavljaju veliku grupu Sunčevih pega na niskim latitudama, statistički mnogo verovatnije blizu kraja ciklusa.

Ako je ovo tačno, ciklus kome su Galilej i drugi svedočili (poznat kao -13 računajući unazad od 1755, kad je vrhunac prvi put prepoznat) bio je regularne dužine. To bi osnažilo ideju da su ciklusi pre Maunderovog minimuma bili slični današnjim.

Malo je ironično što je svemirski teleskop nazvan po Kepleru imao zadatak da posmatra tranzite dalekih planeta ispred njihovih zvezda i da ih razlikuje od zvezdanih pega, pošto je Kepler isprva mislio da posmatra Merkur.

Zapravo, zakasnio je dve godine da vidi najunutrašnjiju planetu naspram Sunca i priznao je svoju grešku 1618, kad se o Sunčevim pegama znalo više.

(Telegraf Nauka/IFL Science)